Piše: Nenad Radičević
Svako ko je u nedelju uveče pratio na evropskim TV kanalima i onlajn portalima izveštaje o rezultatima izbora za Evropski parlament (EP), bez sumnje je mogao da ode u krevet s čvrstim zaključkom da se Evropska unije bezmalo raspada i da više ništa neće biti isto. Jer, na ekranima su se samo utrkivali izveštaji o „naletu krajnje desnice“, “rekordnom rezultatu Alternative za Nemačku“ i “velikom okretanju ka krajnjoj desnici“ da bi potom francuski predsednik Emmanuel Macron naprasno raspisao vanredne parlamentarne izbore u Francuskoj, a belgijski premijer podneo ostavku.
Smenjivanje ovih vesti neminovno je nametalo utisak da se urušava postojeća politička struktura, ne samo u EP, već i u samim državama članicama EU. Međutim, kada se rezultati evropskih izbora sagledaju hladne glave i bez euforije, više je nego jasno da su rezultati u skladu sa predizbornim očekivanjima. A to je da je postojeća koalicija tri grupacije – Evropska narodnjačka partije (EPP), Socijalisti i demokrate (SD) i „Obnovimo Evropu“ (Renew) – zadržala većinu u EP te da će imati oko 400 od ukupno 720 zastupnika, prevashodno zahvaljujući uvećanoj podršci koji je dobio EPP.
Stranke tvrde desnice okupljene u grupacijama Evropski konzervativci i reformisti (ECR) i Identitet i demokratija (ID) ukupno su dobile tek desetak dodatnih zastupnika. Čak i kada se u njih svrstaju i rezultati Alternative za Nemačku (AfD), koja je izbačena iz ID, ukupno povećanje ne dostiže 30 novih zastupnika. A to teško može da predstavlja „veliko okretanje ka krajnjoj desnici“, budući da je u skladu sa blagim rastom tvrde desnice.
Evidentan poraz su doživele grupacije Zelenih i liberala jer je svaka izgubila oko 20 mesta u EP. Ali, kada se uporede snage svih grupacija u odlazećem i novom sazivu EP zapravo pokazuje da je evropska politika mnogo stabilnija nego nacionalne. Pomeranja postoje ali vrlo malo je tu skokova i dramatičnih preokreta. Razlog zašto su rezultati u medijima predstavljeni toliko dramatično leži u tome što je njihov fokus bio skoro isključivo na rezultatima u dve najveće države članice – Nemačkoj i Francuskoj. Nemačka i Francuska nisu cela EU, jer su rezultati u nordijskim zemaljama i istočnoj i centralnoj Evropi sasvim drugačiji.
U Švedskoj su Zeleni pretekli desničarske Švedske demokratije po broju glasova, dok je u Finskoj desničarska partija Pravi Finci podbacila, a na prva dva mesta izbili su umereni konzervativci i levičarska alijansa.
U Danskoj je najjača stranka postala Zelena levica, dok u baltičkim i centralnoevropskim članicama EU su najviše glasova dobile partije koje su deo EPP ili Renew, izuzev Mađarske i Slovačke čije vladajuće stranke – Fidesz i SMER – nisu deo nijedne od grupacije u EP, kao i Češke republike.
Zbog svega toga, EP je mnogo stabilniji nego politička situacija u Francuskoj i Nemačkoj što će reći da smo o EU čuli mnogo buke ni oko čega.
Macronovo kockanje
Rezultati glasanja za evropske poslanike iz Francuske su, sudeći prema reakcijama, izgleda bili najšokantniji za predsednika Emmanuela Macrona, koji se odlučio na visokorizični manevar da raspusti nacionalni parlament i da za samo tri nedelje zakaže prvi krug, a za 7. juli drugi krug glasanja za francusku skupštinu.
Desničarsko Nacionalno okupljanje (RN) Marine Le Pen je uspelo na evropskim izborima da osvoji oko 32 odsto glasova, duplo više od Macronove stranke „Preporod“ (RE), koje je osvojila nešto manje od 15 odsto glasova što je procenat više od socijalista.
Premda Macron očigledno pokušava da zaigra na kartu francuskog većinskog sistema naspram proporcionalnog po kojem se biraju evroposlanici, list Liberation je sasvim u pravu kada ovaj njegov potez na naslovnoj strani karakteriše kao “ekstremno kockanje“.
To kockanje je iznenadilo i mnoge analitičare evropskih prilika pa je čuveni profesor evropske politike Simon Hix na mreži X napisao da je raspisivanje prevremenih izbora „samoubilački potez“, pitajući se da li Macron zaista očekuje „da sve stranke sem RN se pridruže koaliciji ’spasimo republiku’?“ Hix sumnja da je to moguće uraditi u samo tri nedelje.
Doduše, možda Macron nastoji da iskopira sličan hazarderski potez koji je sa uspehom učinio španski premijer Pedro Sanchez, iako Macron nije Sanchez, niti je Francuska Španija. Naprosto, ukoliko RN uspe da okupi parlamentarnu većinu nakon ovih izbora, to će Macrona kao predsednika sa velikim ovlašćenjima dovesti u poprilično nemoćan položaj tri godine pre kraja mandata.
Zemlja ne bi bila više u stanju političke krize nego neke kohabitacije, jer teško da bi se Macron zadovoljio da upravlja spoljnom politikom i odbranom, a da nekom premijeru iz redova RN prepusti da nesmetano upravlja unutrašnjim pitanjima, kao što su ekonomija ali i unutrašnja bezbednosti.
Macron tvrdi da su rezultati bili katastrofa za njegovu vladu i da ne može da ih ignoriše. I njegovi saradnici već ističu da će ovo biti „najvažniji parlamentarni izbori za Francusku i Francuze u historiji Pete republike“ čime očigledno žele da na birališta izvedu i one koi nisu glasali u nedelju.
Zaustavljanje krajnje desnice
Ovaj Macronov potez je rizičan zbog toga što zanemaruje da je dobrom delu Francuza ovakvo naprasno raspuštanje parlamenta i raspisivanje izbora za samo 21 dan jasno predstavlja predstavlja pokušaj Jelisejske palate da ih sugestivno pita „Da li zaista želite Marine le Pen?“. Drugim rečima, Macron ovim zapravo kaže Francuzima za koga bi trebalo da glasaju kako bi sprečili krajnju desnicu.
Macron zanemaruje činjenicu da se od srednje generacije često čuje da je „suludo to da su glasali na pet predsedničkih izbora, a da se na četiri od njih sve vrtelo oko zaustavljanja krajnje desnice“. Naročito se od pristalica levog centra prečesto tražilo da „zapuše nos i glasaju za kandidata koji može da zaustavi Le Pen“.
Doduše, postoje tumačenja da Macron ovo sve radi da bi „spasio“ predsedničke izbore 2027. godine. Navodno, cilj ovih izbor je da RN uvede u vladu, dozvoli im da zabrljaju pred biračima, a da ujedno spreči Marine Le Pen da tri godine vodi antisistemsku predsedničku kampanju.
Ukoliko je to zaista scenario kojim se vodio Macron, onda to ne samo što je rizično već ukazuje da on ne shvata koliko je širom Evrope već primenjena “normalizacija“ tvrde desnice te da ulazak u vlast čak i uz činjenje velikih grešaka ne bi dramatično smanjilo popularnost Marin le Pen i njene stranke. Baš kao što u sličnom scenariju to nije naštetilo austrijskim Slobodarima ili Braći Italije premijerke Gerogie Meloni.
Poraz Scholzove koalicije
I dok analitičari razmatraju da li je ovim potezom Macron dokazao da je „superpametan ili da je u poptunoj zabludi“, nemačkom kancelaru Olafu Scholzu pojedini nemački komentatoru spočitavaju da “mu u njegovom zadovoljstvu sobom nedostaje veličina koju pokazuje Macron“.
Naime, u Nemačkoj porast tvrde desnice na 15,6 odsto podrške nije tako dramatično veliki u poređenju da su ankete pre šest meseci AfD-u davale i do čak 24 odsto. Ono što jeste dramatično jeste da sada prvi put se i na izborima a ne samo u anketama vidi da aktuelna tročlana vladajuća koalicija na saveznom nivou ima tek 31 odsto birača, pri čemu kancelarova SPD je osvojila 14,1 odsto, Zeleni 12 a liberali 5,3 odsto. To je rezultat koji je skoro podjednak demohrišćanskom bloku CDU-CSU, koji je dobio 30,3 odsto glasova.
Lider CDU Friedrich Merz, koji ima jasne ambicije da postane kancelar, odmah je frontalno napao Scholza i njegovu vladu, rekavši da je „ovaj rezultat katastrofa za saveznog kancelara“ te „ovako dalje ne ide“. Oštrim rečima je Merz očigledno hteo da skrene poglede sa sebe jer se očekivalo da bi CDU mogao da dobije i više glasova te da se već postavlja pitanje da li je Merz zaista najbolji izbor za kancelarskog kandidata demohrišćana, bilo da se savezni parlamentarni izbori održe u redovnom terminu na jesen sledeće godine ili dođe do vanrednih.
Prevremeni parlamentarni izbori su decenijama poprilična retkost u nemačkom političkom životu, čak i kada vladajuće stranke ne uživaju podršku ni približno onoj na početku mandata. Premijer pokrajine Bavarske i lider CSU Markus Soeder među prvima je pozvao na vanredne izbore, istakavši da je „činjenica da je koaliciona vlada nadglasana i da Olaf Scholz mora da raspiše nove izbore, kao Emmanuel Macron“.
Međutim, uprkos čestim sukobima unutar vladajuće koalicije, slab izborni rezultat će samo naterati socijaldemokrate, Zelene i liberale da što više pomere eventualne prevremene izbore, jer bi na njima verovatno prošli još gore. Ne čudi zašto je šef liberala (FDP) i ministar finansija Christian Lindner požurio da istakne da on poržava kancelara Sholza, jer njemu izbori najmanje odgovaraju budući da bi se onda FDP borila da pređe izborni cenzus od pet odsto.
Doduše, u medijima se pominje i mogućnost da ne dođe do kraćenja mandata ove vlade, ali da bude zamenjen kancelar tako što bi na Scholzovo mesto došao njegov mnogo popularniji stranački kolega Boris Pistorius, koji je ministar odbrane i kojeg zbog odlučnih izjava povodom rata u Ukrajini nemački mediji već mesecima toliko nekritički glorifikuju da i ne čudi njegova popularnost u stanovništvu. Ipak, sva je prilika da Scholz se neće povući bez borbe, ali sasvim je izvesno da će mu sledeći udar uslediti u septembru kada se u tri istočnonemačke pokrajine održavaju pokrajinski izbori gde ankete ukazuju da je AfD najjača snaga, a da potom sledi CDU.
Velikim cenjkanjem do (re)izbora
To što je njena CDU u Nemačkoj a grupacija EPP na nivou EU pobednici ipak ne znači da je reizbor Ursule von der Leyen za predsednicu Evropske komisije siguran, koliko god ona i njeni politički partneri to tvrdili.
Koalicija EPP, SD i Renew ima tek 10 odsto više glasova od potrebnih 361 što svaki izbor predsednika EK, komesara ili usvajanje novog zakona stavlja u neprijatnu tenziju jer je očekivano da 10 do 20 odsto zastupnika vladajuće koalicije ne želi da slepo sluša poruke centrala grupacija. Zbog toga se pominje mogućnost da se ovaj blok proširi Zelenima, a sama Von der Leyen je u predizbornoj kampanji ostavila mogućnost saradnje i sa tvrdim desničarima iz ECR zbog čega je žestoko kritikovana od socijaldemokrata.
Izbor predsednika EK, komesara, visokog predstavnika za spoljnu i bezbednosti politiku, kao i predsednika Evropskog saveta, uvek je plod velikih pregovora i cenjkanja između lidera država članica EU i lidera vodećih grupacija u EP. Iako bi odluka o sudbini Von der Leyen trebalo da padne na samitu 28. juna, čini se sasvim sigurnim da će to biti odloženo jer Macron neće želeti da to utiče da glasanje francuskih birača 30. juna i potom 7. jula, budući da su Ursula von der Leyen i njen rad bili predmet poprilično žučnih debata u okviru francuske predizborne kampanje za EP.
Uostalom, nije tajna da se već neko vreme u diplomatskim krugovima ali i u javnosti pominje da bi bivši premijer Italije Mario Draghi mogao da bude Macronov predlog za novog šefa EK, što bi poprilično uzburkalo i onako zatalasanu političku situaciju u EU.
Sva je prilika da će odluka, baš kao i pre pet godina, biti odložena dok se mučni pregovori i cenkanja ne završe i to usred političke krize u Parizu i Berlinu.