Piše: Milan Charlie
Primetno je da sam unutrašnju politiku izbacio iz fokusa. Čitam i osluškujem, ništa preozbiljno.
TV više ne gledam. Samo sport i dramski program.
Ako neko pita zašto:
Politika je nestala sa političke scene.
Vučić je ubedio javnost da opozicija nije potrebna i da niko nema pravo na vlast sem njega samog i onih koje on izabere.
Već 12 godina vlada uz pomoć neshvatljivih laži koje brani nasiljem i novim lažima sa medija pod njegovom kontrolom.
Svi koji su protiv su izdajnici, strani plaćenici i peta kolona koja želi samo jedno – da uništi Srbiju ovakva kakva je.
Svetina koju voda sa sobom, preti joj, ponižava i ucenjuje nema ni vremena, ni volje, ni snage ni hrabrosti da proverava salve izrečenih laži. Svestan da ovde sada prolazi ama baš sve najnoviji performansi i izjave liče na zastrašujuće komedije.
Porazi se i dalje pretvaraju u pobede i tako se ulazi u začarani krug ludila u kom stasavaju generacije koje će svoje poraze pretvarati u pobede.
Najteža stradanja služe samo kao pokrivka za političku trgovinu.
Ukinute su ljudske slobode, mogućnost slobodnog izbora, slobodna reč, slobodna misao.
Ukinut je kosmopolitizam.
Stvorena je nova vrsta patriotizma isključivo uperenog protiv drugih naroda, rasa i religija. Nekada se to drugačije zvalo.
Neobrazovana masa lišena ikakve socijalne dedukcije otvorenih usta gleda u crkvu.
Pravoslavlje je zamenjeno nekakvim svetosavljem koje u primeni podseća na kult vezan za naciju, ne za religiju.
Opozicija nije sposobna da za sve ovo vreme iznedri bilo kakvu, makar i minimalnu alternativu.
Čami i obitava zaglavljena u istoj ideološkoj matrici uz incidentne razlike koje lansira po potrebi.
Ekolozi brane prirodu tiradama o Kosovu i Putinu.
Zaklinju se popu koji je bio protiv demokratije, modernizma tolerancije, koji ni sapun nije koristio.
Srbija je vraćena u nekakvo predpolitičko društvo bez ikakve vizije i nade za oporavak.