Piše: Dejan Ilić
To da na Pešteru nema vode ni za ljude ni za životinje, nije ništa novo. Tako je već godinama. Evo, i ove godine, ovih dana, na Pešteru crkavaju životinje, takozvana stoka, bez vode. Ako je čitalac sad pomislio da hoću da kažem kako nema ničega novog u tome da su na Pešteru ljudi i životinje bez vode, jer to nije samo vest od ove godine, već i od 2022, pa 2021, pa i od daleke 2015, te da se nema kome šta zameriti zbog toga, jer je tako naprosto normalno, dakle da u Srbiji stoka umire od žeđi – pogrešio je.
Jer, naprotiv, vest od ove godine, kao i od svake prethodne, dramatična je ne samo zbog toga što i dalje nema vode za stoku već i zato što prolazi još jedna godina a da niko iz vlasti ne rešava problem za koji se zna već deceniju i više. Kako dođe leto, vi sad naprosto znate da na Pešteru neće biti vode, onda samo sednete i čekate kad će da jave da je stoka počela da crkava. Nije stvar samo u tome da li nam je žao životinja, jer jeste, neizmerno, stvar je i u tome što se ne zna šta vlast čeka da reši taj problem. Recimo, pre desetak godina, problem je bilo to što je opština Sjenica imala samo jednu cisternu, a i za nju nije bilo dovoljno goriva.
Šta je danas problem? Koliko danas opština ima cisterni i koliko goriva? Smešno nam je kada sneg zimi iznenadi komunalce i zaveje puteve. Kao, sneg zimi, pobogu, zar ga niste očekivali? Ali, ovo sa sušama nije smešno, iako se i za njih zna da će ih biti, da će izvori da presahnu i da će voda morati da se vozi uokolo. Iz godine u godinu je tako, al’ evo, opet, stoka crkava od žeđi. Verujem da za seljaka nema većeg i bolnijeg poraza od toga što ne može da zbrine svoje životinje. A ne može, naravno, jer je preko njegovih moći da nabavi vodu, i za sebe i za svoju stoku. Pored ostalog, i zato postoji država, da brine za seljaka i stoku, kada nema vode, na primer.
Ali, to nije ova naša država. Ona ne ume da brine ni o čemu. Dobro, ne baš ni o čemu, ali o mnogo toga. Velika je sramota to što u Srbiji umiru životinje od žeđi. Ne može se to drugačije reći. Mora se upotrebiti i reč sramota, pored, recimo, reči katastrofa. Jer, da stoji samo katastrofa, izgledalo bi da je na delu neka viša sila. A sramota znači da je katastrofa mogla da se spreči, da je država radila svoj posao. Da ume da ga radi, zapravo. Naravno, moguće je da čitalac za razliku od mene uopšte ne mari za tamo neka grla stoke koja lipšu od žeđi po Pešteru. Čitaoca more druge brige, je l’ da. Recimo, šta će biti ako se bude kopao litijum (i to nešto drugo, što se pominje uz litijum) u Srbiji.
Pa biće isto što i na Pešteru. Pomor. Pored ostalog i zato što nam ova država iz dana u dan jasno demonstrira da nije u stanju da vodi računa o bilo čemu. Dobro, da ne bude baš o bilo čemu, recimo o mnogo toga. Na primer, o deci u obdaništima i o stoci na Pešteru. Dakle, šta god da bude do države u vezi s kopanjem litijuma, odmah piši propalo. To je prvo. A drugo, čak i da je ova država bolja nego što jeste, čak i da deca ne stradaju u obdaništima, i da stoka ne umire bez vode, da sve to ova država ume da organizuje i izvede, opet se ne sme kopati litijum. Jer, ni sređenije države od naše to ne rade, jer znaju da se to ne može raditi bez velike, nenadoknadive štete. I pošto su sređene, one to ne rade.
I pošto u Srbiji stradaju i deca u obdaništima i stoka na suvim pašnjacima, ovde se hoće kopati litijum. Tako je jednostavno. I dobro je što je tako jednostavno, jer to svi možemo da razumemo i da se tome odupremo.
Da je drugačije, onda bismo ovde morali da vodimo razgovor koji se već vodi u tim zemljama sređenijim od naše. Razlog što je uopšte potreban litijum jesu baterije. Litijum se stavlja u baterije za automobile. Strujom se hoće zameniti nafta. A hoće se zameniti jer se umislilo da se automobilska industrija može spasiti i sačuvati u postojećem obimu, a da se istovremeno može spasiti i sačuvati planeta, priroda, životna sredina… kako god hoćete. Ne može. Iz mnogo razloga. Struja ne može da zameni naftu, jer nema meru korisnosti kao nafta. Industrija automobila ne može sačuvati svoj obim. U pokušaju da se sačuva planeta, životna sredina, kako god hoćete… mora se odustati od pravljenja profita, kako se to sad radi.
To je ozbiljan razgovor, tu se ukrštaju jaki argumenti. A ovo kod nas je šala od jednostavnosti. Naprosto ne treba kopati litijum i tačka. Ne moramo čak ni znati da je cela priča o baterijama i automobilima na struju promašena.
U knjizi „Kako se sve može urušiti“, autori umesto kopanja litijuma savetuju da se obrađuje zemlja i čitaju knjige. Naučna fantastika pogotovo. Jer, kažu oni, ta budućnost koja nam se ubrzano primiče, bez obzira što nam je tako blizu, naprosto nam je nezamisliva. Mi je doživljavamo upravo kao naučnu fantastiku kad god ipak pokušamo da je zamislimo. Radoznali čitalac primera radi mogao bi baciti pogled na u svoje vreme, pre neku deceniju i po, čuveni roman „Mehanička devojka“1 („The Windup Girl“, Paulo Bacigulapi, 2009). To je budućnost koja nas najverovatnije čeka, bez nafte, ali i bez električnih automobila, s cepelinima umesto aviona, i mamutima koji okreću velike „mlinove“ i tako proizvode energiju. Preterujem, je l da?
Neka čitalac ne brine, nećemo dalje u tom smeru. Rekao sam već, kod nas su stvari mnogo jednostavnije u vezi s litijumom od elaboriranih sf priča i komplikovanih rasprava o skoroj budućnosti gde nas čeka ekološki kolaps. Za nas je u stvari i litijum tema iz polja bliskog sf-u. Jer, kod nas za baterije nije potreban ni litijum ni bilo šta drugo. Ovde se baterije pune patnjom, bedom i nesrećom. Ne verujete mi? Pa je l ste čuli predsednika vlade, kaže – Vučić je napunio baterije u Malom Zvorniku. Ej, čime ih je napunio? Ako je do Vučića i tog predsednika vlade, baterije će u Srbiji još dugo biti pune, a puniće se svuda, od Malog Zvornika do Peštera.