Piše: Dejan Ilić
Čitalac, moj vršnjak, sigurno se seća britanske dokumentarne serije „Opstanak“. Gledali smo je kao đaci na TV-u, u okviru školskog programa. I dok smo je gledali, nismo ni sanjali da ćemo i sami postati svojevrsni junaci – opstanka. Istina, s mnogo manje šansi da preživimo od mahom četvoronožnih protagonista iz priča Davida Bellamyja. Na „Opstanak“ me je podsetio susret između Vulina i Putina. Kao i Vučićeva odluka da odbije Putinov poziv da se sretnu.
Tek, nije tako zanimljivo ni važno to što je Vučić odbio poziv Putina. Od toga je više neobično to što Putin lično u posetu prima Vulina. Takozvane iskusne diplomate znaće to bolje od mene, a ono malo što ja znam kaže da se obično sreću političari istoga ranga, pa je otuda hijerarhijski sraz između Putina i Vulina utoliko više upadljiv baš zato što je prvi lično primio i razgovarao s potonjim. E sad, šta bi to moglo da znači, otvoreno je pitanje.
Moguće je da Putin naprosto više nema s kim da se sastane pa onda dobro dođe i Vulin. Ako se neko pitao zašto je Vulin samo potpredsednik vlade i ništa više od toga (dakle, nema svoj resor ni posebna zaduženja kao drugi ministri, nego samo titulu), evo odgovora – zbog Putina. Da u Moskvi mogu da kažu da se Putin sreo s potpredsednikom srpske vlade, a ne s Vulinom. I da je potpredsednik srpske vlade rekao da je Srbija bila i ostala ruski saveznik. Dakle, potpredsednik vlade, a ne Vulin.
A ako se neko pitao zašto baš Vulin, odgovor na prvu loptu bio bi – zbog Severine. Jer Vulin je bio i ostao ministar mržnje, sve i kad je samo potpredsednik. Kao takav, odličan je i da prepada pevačice na granici i postavlja im besmislena pitanja, bilo on lično bilo preko slepih poslušnika. Ali, to je samo jedna strana priče o Vulinu. Druga strana takođe ga čini idealnim za posete Putinu. Jer Vulin, na kojoj god da je funkciji, bio je i ostao, ovde, u Srbiji – dvorska luda.
A ko ozbiljno shvata dvorske lude, čak i kad njihovo bekeljenje neke ljude košta života? Pošaljete Vulina kod Putina, i dobro je i Putinu i Vučiću. Putin može da kaže kako ima saveznike širom sveta, pa dakle i u Evropi (dobro, tu je i Orban, naravno, al’ uvek je dobro kad ih je više). A Vučić može da kaže – ko sluša tu ludu i uzima za ozbiljno to što ona kaže, pogotovo onda kada se Putinu zaklinje na vernost i garantuje mu srpsku odanost.
To sve tako izgleda na površini. Putin ispao glup i jadan, kad je spao na saveznika Vulina, a Vučić opet – vrhunski manipulator, izigrao i ponizio čak i opasnog Putina i okrenuo mu leđa. Ako je zaista tako, onda je Putinov kraj blizu. Ali, ko bi sad smeo da se kladi na to? Ako mu kraj nije blizu, onda ni igranje s Vulinom nije tako bezazleno kako se čini, recimo posmatraču sa zapada, kao što ni Vučićevo tobožnje konačno biranje strane, može biti zapravo samo puki privid.
Hoću da kažem da treba da se manemo slika i izgovorenih reči i da gledamo dela. Recimo, zašto iz Moskve uporno podržavaju Vučića da kopa litijum u Srbiji za – i ovde i u Moskvi – notorni zapad? I zašto demonstrante protiv kopanja litijuma u Srbiji, u Moskvi vide kao agente zapada, kada je zapadu nasušno potreban srpski litijum? Ja na to ne umem da odgovorim. Kao što mi nije jasno ni zašto je uopšte bitno s kim se Vulin viđa i šta kaže, pa makar se video i razgovarao s Putinom.
Vulin je Vučićev pajac (ili dvorska luda, ako vam je drago). Možda ga je Vučić poslao Putinu da ga zabavi. A možda se Putin viđa s Vulinom jer sprema novog vođu za Srbiju, pošto ga je Vučić izneverio. Nije li jednom, sad već zbilja davno, i Vučić bio tako spakovan da dođe na čelo Srbije? Spekulacije, naravno. Jer se iz onoga što vidimo ne može ništa sa sigurnošću zaključiti. Zato treba gledati šta se zaista događa, a ne slike na ekranu. To podjednako važi i za Vulina i za Vučića.
A događa se da je režim u Srbiji na Kosovu zaista ostavio Srbe na cedilu. Laže predsednik vlade Srbije, čiji je Vulin potpredsednik, što onda i njega samog, predsednika dakle, čini svojevrsnom ludom, da Srbija nema način da pomogne Srbima na Kosovu, jer bi jedina pomoć zapravo bila vojna intervencija. Kako izgledaju vojne intervencije Srbije na Kosovu gledali smo nedavno u Banjskoj. Stvar je u tome da to ne samo da nije jedina opcija, nego uopšte nije (razumna) opcija.
Ali, kad to tako predstavite, onda ispada ili rat ili da ih ostavimo na cedilu. Dakle, cedilo, jer smo rat probali u Banjskoj i videli kako se to završilo. Na kraju, dobićemo Ahtisaarijev plan gotovo dve decenije pošto smo ga s gnušanjem odbacili, samo sad bez ikakvih garancija de će se on i zaista primeniti. Ali, nisam hteo o tom planu, ni o nesrećnim Srbima na Kosovu, već o navijačima koji Vučiću dođu isto što i Vulin.
Čitalac se sigurno seća, odgledao je utakmice i utakmice što domaće fudbalske reprezentacije, što domaćih klubova. Kad god bi ti fudbaleri s reprezentacijom ili klubovima, svejedno, bili na takozvanoj međunarodnoj sceni, navijači su to koristili da sa tribina pokažu ljubav prema Kosovu i mržnju prema zapadu. Zapad se, naravno, mrzi zato što otima Kosovo od Srbije. I šta smo dobili sinoć? Na utakmici između Srbije i Španije?
Baš ništa, ni k od Kosova na tribinama. Ne samo da nije bilo transparenata, parola, klicanja i pevanja Kosovu, nego nije bilo ni navijača, barem ne tamo gde obično stoje oni što su verni Kosovu do groba. Oprezni čitalac reći će da iz toga može malo šta da se zaključi, jer ne znamo zašto u stvari nije bilo navijača na utakmici. Istina, ne znamo. Ali, o tome se i radi – zašto su oni koji do sad nijednom nisu propustili priliku ovaj put ostali i nemi i nevidljivi?
U ovih par dana gledamo kako Srbija konačno diže ruke od Kosova. Odnosno, ne gledamo, jer se o tome u režimskim medijima malo govori. Tek onoliko koliko je potrebno da Srbi ne izgube status večitih žrtvi. Ranije se zveckalo oružjem, lelekalo na sve strane, orila se ratnička pesma na stadionima, a sad – muk. Čak i Vučić koji ne zatvara usta, nema bogznašta da kaže o Srbima na Kosovu ovih dana. Da li je on to odustao od jedne od važnijih medijskih poluga svoje vlasti?
Sasvim moguće, ali nije on bitan. Gde su navijači.? Zar su i oni kao Vulin samo Vučićevi papagaji i dvorske lude? Dobro, znamo da jesu, ali zar da nam to ovako jasno i nedvosmisleno pokažu – ti surovi momci, spremni na sve? Kako god, reprezentacija je odigrala dobru utakmicu. Bez navijačkog kvazipatriotskog iživljavanja na tribinama, to je čak moglo i da se gleda. Kao da je svima laknulo jednom kad je Kosovo izbrisano iz javnog prostora, uključujući i sportske tribine.
Nemam ništa da kažem u vezi s tim, izuzev – mogli smo to da uradimo i pre dve decenije. Da jesmo, na Kosovu bi sad bilo više Srba nego što ih je zaista tamo ostalo, a na čelu Srbije vrlo verovatno ne bi bio Vučić, koji se preko Kosova vratio na vlast, kao što je uostalom i devedesetih, samo tada preko leđa hrvatskih Srba, na nju prvi put došao. I da Vučić sad nije na čelu Srbije, sasvim sigurno ne bismo morali po svaku cenu da se branimo od kopanja litijuma – to jest da se borimo za goli opstanak. Ne mislim na državu, nego na nas – ljude. S malo nade da će se naći neki novi Bellamy da to dokumentuje.