Piše: Nenad Kulačin
Tokom vladavine Slobodana Miloševića ubeđivali su nas da je Srbija bila pod konstantnim pritiskom i ucenama iz inostranstva kako bi postala slaba i poslušna. Od trenutka kada su se “umiveni radikali” vratili na vlast 2012. godine, ista matrica je dobila začuđujuće razmera. Sada je cilj – Kraj Srbije!
E, za taj “kraj Srbije” predsednik Srbije Aleksandar Vučić je, između ostalog, optužio Bosnu i Hercegovinu. Prema njegovim rečima, BIH želi “kraj Srbije” i aktivno radi na tome. Za Vučića je ceo taj proces veoma kompleksan i podržan od svih moji žele loše Srbiji.
Konkretan povod za ovakvu reakciju Vučića bilo je obeležavanje godišnjice od genocida u Srebrenici. Vučić je taj događaj video kao pretnju Srbiji i njemu lično, umesto da je iskorišćena prilika da se pošalju poruke mira i pomirenja. Po njemu, postoji konstrukcija koja je maksimalno iskorišćena u ove svrhe. To su vešto isplanirani koraci koji počinju “moralnim sakaćenjem Srbije”, odnosno kako je Vučić rekao – vermahtizacija, šta god to značilo. Drugi korak je “ekonomsko sakaćenje Srbije” koje se sprovodi usporavanjem evropskih integracija i protivljenjem rudarenja litijumom. Treći korak je, neizostavna, “medijska agresija”. U okviru ove tačke Vučić optužuje medije iz susedstva, uključujući i one iz BIH, da ne vide ništa dobro što on uradi i kaže. Četvrti korak je “priželjkivanje sukoba plus intervencija NATO”. Kada je reč o ovom koraku, Vučić je naglasio da ova tačka nije samo mantra Sarajeva, već i Prištine, i za cilj ima isprovocirati sukobe i angažovanje NATO. I onda dolazimo do krajnjeg cilja BIH, a to je pomenut “kraj Srbije”.
Sarajevo ‘perverzno vređa i preti Srbiji i srpskom narodu’
Na sve to, sledi Vučićevo guslanje o tome kako je Srbija najprosperitetnija država u regionu, da je zemlja koju on predvodi na putu kvantnog skoka u budućnost. Gde će te, braćo Bošnjaci, na Srbiju kada uskoro nebom kreću da se voze leteći automobili, otprilike poručuje Vučić i uz ono obavezno “gde ja vama auto-put”. S druge strane, on se zalaže za mir, neće da ratuje sa Bošnjacima i nada se da na tu njegovu poruku mira BIH neće da odgovori tako što im “neće pasti na pamet da ukidaju srpski narod i Republiku Srpsku”. Ovo, naravno, nije pretnja, već stilska figura, zar ne?
Jasna je težnja predsednika RS Milorada Dodika o razdruživanju i pripajanju Srbiji. Još je jasnija podrška koju za tako nešto Dodik ima u srpskoj vlasti. Vučić vešto izbegava da se jasno izjasni. Poziva se na poštovanje Dejtonskog sporazuma i teritorijalnog integriteta, a i dalje mašta o “Velikoj Srbiji” i “Srpskom svetu”.
Krsti se predsednik Vučić i levom i desnom kako je BiH zasmetalo što su u Prijedoru bili vojni i policijski kadeti iz Srbiji. Kaže da je sve urađeno u skladu sa propisima što su potvrdili i zvaničnici u Sarajevu. Ne komentariše, međutim, suštinu tog poteza Beograda da pošalje te mlade ljude u uniformama u Prijedor, a to je Dodikov komentar na taj događaj – Konačno. Šta je konačno? Srpska vojska i policija i RS i BIH, ili konačno vojni kadeti u Prijedoru?
Vučić je specijalno za ovu priliku smislio novu kovanicu – perverzno inverzno. Po njemu, upravo to radi Sarajevo. Perverzno vređa i preti Srbiji i srpskom narodu, i sve što bilo ko iz Saraje kaže, suprotno je. I tako funkcionišu svi oni koji napadaju Srbiju. Samo ne i on. On je uvek iskren i brzinom munje saopštava istinu koja mnogo boli.
Teško, međutim, da bilo ko veruje kada Vučić kaže da ne želi rat sa Bošnjacima. Još manje mu ljudi veruju kada tvrdi da poštuje teritorijalni integritet BIH. Ili ono da on nema nikakve veze sa usvajanjem Rezolucije o genocidu u Jasenovcu, Dahau i Mathauzenu koju je usvojila Skupština Crne Gore.
Sirup protiv Vučićevog nacionalizma ne postoji
Tačno je da usijanih glava postoji svuda u regionu i da ni Bošnjaci nisu imuni od takvih slučajeva. Samo je u Srbiji, međutim, takav čovek na vlasti. Problem je u tome što vuk dlaku menja, ali ćud nikada, a Vučić je upravo taj vuk. Tako su mu “tepali” njegovi saborci kada kod je neka frka, oni kače slike vuka uz poruku – Uz tebe smo. Kako verovati nekome ko je bio deo velikosrpske politike devedesetih i ko je zagovarao “Veliku Srbiju”. Ko stvarno veruje da se promenio? A, sada je u prilici da je postao vođa tog naroda. Jedino gde popušta je pritisak iz velikih centara moći i kada se uplaši gubitka vlasti. Tada je spreman na sve, pa i da minutima stoji kao kip pred automobilom u kojem se nalazi nemački kancelar Olaf Šulc ne bi li mu mahnuo kada krene sa aerodromske piste.
U takvim situacija je manji od makovog zrna i ta vrsta njegove pokvarene racionalnosti, ipak nam govori da je mir u Regionu više nego izgledna situacija. Ono što je, na žalost moguće, to su incidenti poput onog u Banjskoj. Taj čovek ne preza od takvih sitnih podlosti i ne mari za žrtve. Toga se treba čuvati.
Naravno da je uvek lako optuživati drugoga i u tome su uvek identični nacionalisti svih bolja. Kod takvih nema osećaja odgovornosti, empatije i boli prema drugima. Takvi ljudi nisu sposobni za saradnju, izvinjenje i prihvatanje krivice. Vučić je davno zadojen tim nacionalizmom, a sirup protiv toga ne postoji. Naročito ako je glavni učitelj i strateg bio neko poput Vojislava Šešelja, a Vučić je jedan od najboljih diplomaca te radikalske političke škole. Što je najgore, možda je upravo on taj koji će Srbiju dovesti do samog kraja svojom politikom.