Piše: Nenad Kulačin
Mešanje pekmeza, neuspešni pokušaj pravljenja palačinki, još neuspešniji trenerski debi u kojem je košarkaše sopstvenog tima nazivao brojevima, uključujući i blamantno ponašanje sa bokserskim rukavicama, sve je to, plus još ponešto, morao da uradi predsednik Srbije u okviru nedavnog boravka u Podrinju, umesto da se uhvati u koštac sa teškim temama.
Kampanje je imala za cilj da odobrovolji građane Podrinja da ga podrže u nastojanju da Srbiju pretvori u rudarsku koloniju, ali i da im skrene misli sa nekih bolnih tema. Kada je reč o teškim temama, ostvario je neviđeni uspeh, a kada je reč i litijumu, ako je verovati rezultatima poslednjih istraživanja javnosti u Srbiji, nepoverenje u litijum je sa 55 odsto poraslo na 60.
Dok je narodu pokazivao gde će da spava i da obavlja nuždu dok se bori za litijum, Vučić je sve imao u vidu sem onoga što je do skoro narod u Srbiji najviše bolelo, a to je Kosovo. Ako saberemo i oduzmemo sve ono što smo videli u četiri, od šest, sedam planiranih dana u Podrinju, narodu u Srbiji je mnogo toga važnije od Kosova, a naročito put do kućnog praga.
Sve je najveći režiser srpskih maštarija lepo smislio i odradio. Jedan jedini dan je, od ta četiri, posvetio litijumu i to u Ljuboviji, tačno 63 kilometara udaljenoj od Gornjih Nedeljica gde bi taj izvikani rudnik litijuma trebalo da počne sa radom. Zašto u Ljuboviji, a ne u Nedeljicama? Zato i tačka. Neko bi se drznuo da kaže pravi kukavički potez.
Vučić nije stigao ni da pomisli na Kosovo
Doveo je predstavnike Rio Tinta da odgovaraju narodu željnog puteva na pitanja o litijumu. A, oni iz Rio Tinta, kao da su pali s Marsa. Pojma nemaju ni gde su, ni zašta su došli. Čak i na iole smislena pitanja nisu imali adekvatne odgovore. I predsednik Srbije ih je u nekoliko navrata ukorio. Ako je verovati Vučićevoj udarnoj pesnici Ani Brnabić, preznojavali su se od predsednikovog pripitivanja.
Na jedno pitanje o litijumu, predsedniku bi sledovalo nekoliko o tome kada će put do nečije kapije. Naravno, iste noći su se pojavila mašine ispred mnogih kapija u Podrinju. Zna se ko se u Srbiji pita i za lokalni put.
Za to vreme, kosovska vlast je nastavila ne baš tihu i mirnu reintegraciju severnog dela Kosova. Bilo je i hapšenja neposlušnih Srba. Vučić, međutim, od toliko posla u Podrinju nije stigao ni da pomisli na Kosovo. Usled tih novih okolnosti i sa koliko strasti i patriotizma je branio Podrinje poslednjih dana, ne bi bilo iznenađenje da se u narednom periodu pojavi neka nova patriotska pesma pod nazivom – Dogodine u Podrinju.
Litijum je potpuno ”sahranio” temu Kosova. Da nije bilo jedne starije žene koja je predsednika izmolila za put i koja je rekla da je izgubila sina na Kosovu, za osam sati razgovora, ta najskuplja srpska reč ne bi bila ni pomenuta.
Sve se manje pominje i EXPO 2027
Nije, međutim, Vučić “sahranio” samo Kosovo pričom oko litijuma. Sve se manje pominje i EXPO 2027, a izgradnja kompleksa za ovu specijalizovanu izložbu uveliko traje. Počela je i prodaja stanova koji treba da se izgrade tim povodom u Surčinu i to ni manje ni više nego 2.400 evra po kvadratnom metru plus PDV od 20 odsto. Skoro 3.000 evra u Surčinu što je ogromna cena u odnosu na tržišnu u tom delu beogradskog prigradskog naselja. Zanimljivo da je prodaja stanova najavljena pre nego što je počela izgradnja istih, ali nije ni to loše, jer je Srbija poznata po tome da više od 80 odsto stanova, naročito u novogradnji bude prodato za keš. Teško da je potreban nikakav dalji komentar, jer je jasno da se radi o ogromnom pranju para.
Specijalizovana EXPO izložba za mnoge predstavlja najveći pljačku u Srbiji iz mnogo razloga. Prvo, zato što se sve što se radi po tom pitanju radi se bez tendera i konkursa. Poslovi se dele na nekim sastancima i bez ikakve kontrole. Ukupan trošak za specijalizovani EXPO, koji nije ona prava svetska izložba već upravo ono kako se i zove – specijalizovana, dostigla je cifru od 20 milijardi. Kompletna organizacija i izrada infrastrukture za Letnje olimpijske igre u Parizu nije Francusku koštalo više od sedam milijardi evra. Ako je već tako, zašto Srbija nije konkurisala za neke Olimpijske igre? Em manji trošak, em veća zarada.
Sve te milijarde Vučiću su dozvoljene da troši kako želi. Hoće nacionalni stadion, eto ga. Pomislio je na leteće automobile, eto i njih. Delfinarijum, što da ne. Daj i pride jedan Legolend, ili Diznilend. Ma, nećemo da cenkamo, daj oba. Litijum mu je legao kao dete na nošu, što kažu naši narodi. On je sve učinio što je bilo do njega. Danonoćno se borio da bi Srbiji bilo bolje i ko sada da ga pita za Kosovo ili za EXPO. Smisliće neku novu bajku o Kosovu u narednim danima, obećao je obraćanje tim povodom. A, za EXPO, kao i za litijum, sledi ista priča, odnosno pitanje – Da li vi stvarno hoćete da Srbija ne napreduje, da nema električne automobili, plus one leteće? E, neće da može. Srbija ovoga puta, kako reče predsednik, ima da stane u red i to zajedno sa Nemačkom tokom ko zna koje industrijske revolucije po redu. Uostalom, litijum je zlato 21. veka, Kosovo je srce Srbije, a EXPO 2027 je jedinstvena prilika za Srbiju, pa neka košta koliko god trebe. Sve tri stavke zajedno.