Kao da se Vučić pomirio sa gubitkom Kosova

Piše: Nenad Kulačin

Devedeset minuta po poletanju francuskog predsedničkog aviona sa piste aerodoma Nikola Tesla u Beogradu, u kojem se nalazio predsednik Emanuel Makron, kosovski specijalci su upali u ono malo srpskih institucija koje su preostale na severu Kosova.

Čovek koji je Srbe sa Kosova ubeđivao da nije ni Slobodan Milošević, ni Vojislav Koštunica, niti Boris Tadić, i da kod njega neće biti “kreni stani”, ubrzo je sa istog aerodroma otišao u Prag gde je priznao da je sve što je mogao predao Prištini. Radi se o Aleksandru Vučiću.

Premijer Srbije Miloš Vučević, kojem su takođe godinama usta bila puna Kosova, otišao je na vašar tabloida Informer u selo Rosići gde je zajedno sa okupljenima pevao rodoljubive pesme kao i onu čuvenu – Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine. Ana Brnabić, predsednica Skupštine Srbije je nastavila turneju po jutarnjim programima sa kojih je ubeđivala građane da Vučić nikada neće pobeći iz Srbije i da građani veruju u to. O situaciji tek po neka rečenica i više nago mlaka reakcija. Kao da su se svi, na čelu sa Vučićem pomirili sa time da je Kosovo izgubljeno. Sve ovo mnogo podseća da mirnu reintegraciju Slavonije i Baranje u Hrvatsku početkom 1998. godine.

Tišina Beograd na događaje na Kosovu

Pojedini mediji u Srbiji izveštavaju iz neimenovanih izvora da je Kosovo bila jedna od tema razgovora sa predsednikom Francuske Makronom tokom nedavne posete Beogradu i da je od Beograda zatraženo da ne reaguje na akcije koje će da uslede na Kosovu. Rečeno, učinjeno.

Na meti kosovskih specijalaca našle su se prostorije Privremenih organa u četiri srpske opštine na severu – Leposavić, Kosovsku Mitrovicu, Zvečan i Zubin Potok, kao i bolnički krug KBC u Kosovskoj Mitrovici, zgrada u Kosovskoj Mitrovici u kojoj se nalazi Pio Fond, prostorije Kancelarije za KiM, Kosovsko-mitorvački upravni okrug i Centar za socijalni rad. Pripadnici Kosovske policije regiona Sever, uz asistenciju specijalne policije i ostalih bezbednosnih kosovskih struktura, ušli su u preostale objekte Republike Srbije na Severu.

Glasna tišina Beograda prema događanjima na Kosovu prvi put je kao očigledna primećena početkom godine kada su ukinute sprske saobraćajne tablice na Kosovu. Kada je počela kriza u vezi sa tablicama, Srbija i Kosovo su skoro bili pred oružanim sukobom. I onda je u januaru, kada je tek ponegde pomenuta vest da je Srbija prihvatila kosovske tablice, predsednik Srbije rekao da je to najbolja odluka koju je Beograd doneo.

Nedavno je istekao je rok koji je Priština ostavili Srbima da vozačke dozvole izdate u Srbiji zamene kosovskim. To praktično znači da svi Srbi koje policija bude zatekla da upravljaju prevoznim sredstvima sa vozačkim dozvolama izdatim u Srbiji, a žive na teritoriji Kosova, biće pisane kazne od 500 do 1.500 evra. Iz Beograda, kao i iz cele Srbije, nijedna reč ni ovim povodom nije izrečena.

Tako su Srbi sa Kosova ostali bez ijednog “simbola” države Srbije. Na semaforu, koji su u svojim glavama zamislili pojedini bliski saradnici predsednika Aleksandra Vučića za upisivanje svojih velikih rezultata naspram Prištine, nesumnjivo da će i ovi porazi biti štiklirani kao “još jedna u nizu pobeda” zvanične Srbije, a Kosovu upisana nova nula.

Sve Vučićeve ‘pobjede’

Od tada je mnogo toga urađeno i predato Prištini, da se s pravom postavlja pitanje ima li Srbija šta još da preda Kosovu, kada je reč o Srbima koji tamo žive. Od kada je Vučić došao na vlast, Srbi su redom gubili deo po deo nadležnosti i predavali ih u ruke vlastima na Kosovu. Najpre je Briselskim sporazumom iz 2013. godine, Beograd predao Prištini lokalnu samoupravu koja se od tada birala u skladu sa kosovskim izbornim zakonima. U tom paketu je prihvaćena kosovska policija i veliki broj Srba je prihvatilo tu novu uniformu. Ceo severni deo Kosova, uključujući i enklave sa većinskom srpskim stanovništvom su stale pod kosovski pravosudni sistem. Sve ono što bivši predsednik Srbije Boris Tadić nije hteo da prihvati, Vučić je potpisom tadašnjeg premijera Ivice Dačića prihvatio, a pre svega – povlačenje paralelnih srpskih struktura sa Kosova.

Sve ovo je predstavljeno kao velika Vučićeva pobeda. Svaka sledeća “pobeda”, nekako je još lakše prolazila. Nedavno su Srbi na Kosovu ostali i bez svojih banki i dinarskog platnog prometa. O jezeru Gazivode, da i ne govorimo.

Kako je Vučić sve to uspeo da prikaže kao pobedu svoje politike i kako je sebe nametnuo kao najvećeg borca za Srbe na Kosovu, to je posebna priča. Toliko se uspešno bori za Srbe sa Kosova, skoro kao i svojevremeno za onu granicu velike Srbije Karlovac – Karlobag – Ogulin – Virovitica. Rezultat po Srbe je, svi znamo kakav.

Kompletna odbrana Kosova, odnosno zvanična politika Srbije prema Srbima sa Kosova, svela se skandiranje na tribinama, pevanje po kafanama i nastupima predstavnika novo-patriotskog melosa. To su te froncle koje su ostale od srpske nacionalističke politike koja je svoj obris dobijala ustoličenjem novog vođe srpskog naroda Slobodana Miloševića i koja će se, kako stvari stoje, konačno završiti pod udarom Aleksandra Vučića. Na svojoj koži su te ostatke Vučićeve kosovske politike osetili i navijači FK Crvena Zvezda, koje su na gostovanju u Kragujevcu na poziv svim gledaocima da snažno skandiraju Kosovu, ispraćeni povicima da su upravo oni, podržavajući bezrezervno Vučića, izdali Kosovo.

Ako i postoji neka nebeska pravda, onda i jeste sasvim u redu da tačku na Kosovu stave glavne perjanice i maskote te politike – Vučić i Ivica Dačić. Utisak je da je najtiši od svih upravo Vučić. Kao da se i on pomirio sa stanjem na semaforu, ali onim pravim, i gleda gde i kako može da iskontroliše štetu. Mnogo se svih ovih godina igrao i kockao sa Kosovom. Naplata upravo stiže.

Al Jazeera Balkans