Fašistička kulturna politika srpskog režima

Piše: Tomislav Marković

Festival kratke priče “Kikinda short” održava se već 18 godina. Prvih 17 izdanja festivala proteklo je bez ikakvih problema, gostovali su brojni pisci iz Srbije, regiona, ali i sa svih strana sveta. Punoletstvo “Kikinda shorta” nije prošlo po planiranom programu, za šta se pobrinuo gradonačelnik Kikinde. Dva sata pre početka festivala gradonačelnik Kikinde saopštio je organizatorima da za njihove goste nema mesta u Narodnoj biblioteci “Jovan Popović”, piscima je zabranjen pristup u ustanovu kulture.

Okružen momcima iz obezbeđenja, gradonačelnik je sprečio tehničare da unesu ozvučenje u biblioteku, a potom je pojasnio razloge cenzure – učesnici festivala ne poštuju njega, njegov grad, njegovu državu i njegovog predsednika. Učesnici festivala su bili Dragan Velikić, Dejan Atanacković, Mirjana Đurđević, Edi Matić, Dragoljub Draža Petrović, Đerđ Serbhorvat, Marko Šelić Marčelo, Marko Vidojković i potpisnik ovih redova.

Dakle, ljudi koji prilično oštro kritikuju režim Aleksandra Vučića i naprednjačku mašineriju za porobljavanje srpskog društva, čiji je član i gradonačelnik Kikinde. Ko god ne veliča velikog vođu, ko se usudi da uputi koju kritičku reč na račun vladajuće kaste – taj će biti proteran iz kulturnih ustanova u naprednjačkoj Srbiji.

Zabrana zabranu stiže

“Kikinda short” je ipak održan, u dvorištu Vere i Višnje Papić, koje su organizatorke festivala. Kad javne prostore koji bi trebalo da pripadaju svim građanima uzurpira vladajuća klika, piscima ostaju samo privatni posedi za praktikovanje slobode govore. Bar u ovoj fazi Vučićeve autokratije, u sledećoj neće biti sigurno ni privatno vlasništvo. Format festivala “Kikinda short” podrazumeva dva događaja: jedno čitanje se uvek odvija u Kikindi, a drugo u Beogradu, sa istim učesnicima. Ove godine je planirano da se drugi deo festivala održi u Dorćol platzu, ali – što reče Rastko Petrović – “svi se planovi neće ostvariti”.

Kad smo bili na pola puta od Kikinde do Beograda, stigla je vest da drugog dela festivala neće biti. I to je zabranjeno. Naime, u Dorćol platzu je prethodnih dana trebalo da se održi festival “Mirdita, dobar dan”, ali je Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije zabranilo ovaj kulturni događaj, izgovarajući se opasnošću “od ugrožavanja bezbednosti ljudi i imovine, kao i opasnosti od narušavanja javnog reda i mira u većem obimu”. U pitanju je providna laž, učesnici i publika festivala nikog ne ugrožavaju, bezbednosnu pretnju predstavljaju ekstremni desničari i fašisti koji su demonstrirali ispred Dorćol platza, preteći svima redom.

Lažna pretnja po bezbednost

Umesto da štiti red i zakon, policija se stavila na stranu ekstremističkih falangi i zabranila održavanje “Mirdite”. Sasvim logičan razvoj događaja, budući da je državni vrh nedeljama vodio kampanju protiv festivala. U toj mrziteljskoj hajci učestvovali su razni viđeniji naprednjaci, zavetnici i socijalisti: gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić, ministarka za brigu o porodici Milica Đurđević Stamenkovski, poslanik Srpske napredne stranke Vladimir Đukanović, potpredsednik Vlade Aleksandar Vulin, ministar kulture Nikola Selaković, ministar policije Ivica Dačić.

U Beogradu nema mesta za kosovske umetnike, ali ni za srpske, hrvatske i mađarske pisce. Beogradsko izdanje “Kikinda shorta” je zabranjeno, jer su u Dorćol platu zabranjena sva kulturna dešavanja, zbog festivala “Mirdita, dobar dan”, tako je glasilo zvanično obrazloženje.

Nešto pre ovih nemilih događaja u Beogradu je održan festival “Krokodil” (Književno regionalno okupljanje koje otklanja dosadu i letargiju). “Krokodil” nije zabranjen, bar za sada, ali je zato država sprečila jednog učesnika da se pojavi na festivalu. U pitanju je bosansko-hercegovački glumac i pisac Feđa Štukan. Njega su na beogradskom aerodromu zadržali nadležni organi i zabranili mu da uđe u Srbiju, jer navodno predstavlja pretnju po bezbednost.

Naprednjačka kulturna politika

Previše je bilo zabrana u kratkom vremenskom periodu da bi se one mogle posmatrati kao puka slučajnost, iza rafalnih cenzorskih poteza naziru se obrisi konkretne naprednjačke kulturne politike. U njoj nema mesta za kritičke glasove, za propitivanje političkih dogmi, za skepsu prema vladajućoj politici i ideologiji, pa ni za bilo kakvo istinsko mišljenje o realnim društvenim problemima.

Naprednjački stav prema kulturi nije ništa novo, već ima jasne i nedvosmislene istorijske uzore. U tekstu “Večni fašizam” Umberto Eko piše o fašističkoj averziji prema kritičkom duhu i mišljenju: “Kultura postaje sumnjiva čim se poistovjeti sa kritičkim stavovima. Nepovjerenje prema intelektualnom svijetu uvijek je bio simptom ur-fašizma, od navodne Goeringove izjave ‘Kada čujem riječ kultura, latim se pištolja’, do učestalih izraza kakvi su ‘degenerirani intelektualci’, ‘štreberčine i pametnjakovići’, ‘jalovi snobovi’ ili ‘univerziteti su legla crvenih’”.

Na istom tragu je i Ekova konstatacija da fašizam doživljava neslaganje kao izdaju. Ko se ne slaže sa većinom ili zvaničnom verzijom realnosti koju nameće režim, taj biva označen kao izdajnik i narodni neprijatelj. Mnogi učesnici “Kikinda shorta” prošli su kroz “toplog zeca” u režimskim medijima upravo zbog svog neslaganja sa politikom Srpske napredne stranke, ali i sa dominantnom nacionalističkom ideologijom koja zauzima mnogo širi društveni prostor.

Ratni zločinci, kulturni pregaoci

Naprednjački svetonazor sadrži i mnoge druge elemente koje Eko nabraja kao sastavnice večnog fašizma, na primer: shvatanje života kao permanentnog ratovanja, prezir prema slabijem, kult heroizma i herojske smrti za otadžbinu, mačizam, opsesije konspirološkim teorijama, strah od razlike, odbacivanje prosvetiteljskog nasleđa. Naprednjačke kulturne sklonosti vidljive su iz konkretnih poteza ove vlasti, ne samo iz njihove cenzorske delatnosti, već i iz vrednosti koje promovišu.

Na primer, nije izdavačka kuća osuđenog ratnog zločinca Vojislava Šešelja “Velika Srbija” slučajno dobila uzorno mesto na beogradskom Sajmu knjigu, proteravši ozbiljnog izdavača “Konstrast” sa njegovog tradicionalnog štanda. I to je jasno očitovanje kulturne politike Srpske napredne stranke i njenih poslušnika.

Za nepokorne pisce nema mesta u gradskoj biblioteci, njihove nastupe zabranjuje neki tamo partijski aparatčik, ali su zato vrata ustanova kulture diljem Srbije širom otvorena za neke druge autore. Na primer, za osuđene ubice. Ratni zločinac Veselin Šljivančanin redovno promoviše svoje zlikovačke kupusare po centrima za kulturu, bibliotekama i domovima kulture, on je svuda rado viđen gost, niko mu ne spočitava da je nepodoban.

Zločinačka kultura

Nastupao je Šljivančanin, inače član Glavnog odbora Srpske napredne stranke, u desetinama gradova bez ikakvih problema. Nigde se nije pojavio gradonačelnik u pratnji nabildovanih momaka u crnom da nešto prigovori raspisanom zločincu. A i zašto bi, kad su radikalsko-naprednjački kadrovi na istoj ideološkoj liniji sa nekadašnjim haškim zatvorenikom.

Ko je kriv Draganu Velikići ili Dejanu Atanackoviću što nisu pomagali i podržavali mučenje ratnih zarobljenika koji su potom ubijeni, već su pisali knjige. Da su se bavili patriotskim delatnostima na poljoprivrednom dobru Ovčara, sad bi bili miljenici naprednjačkih kulturaca, a ne izopštenici iz kulturnog života koji podseća na mrtvaju.

Naprednjaci pokazuju jasne totalitarne tendencije, a zabrana festivala i cenzurisanje pisaca i umetnika je očigledan pokazatelj smera kojim se Srbija uputila. Režim pojačava represiju prema svakom ko misli drugačije i ne ustručava se da svoje mišljenje javno iskaže. Tačnije, režim zlostavlja svakog ko nešto misli, jer je svaka misaona delatnost vekovni neprijatelj sužene nacionalističke svesti.

Buduće pesme zanesene

U tom rušiteljskom pregnuću naprednjački jastrebovi često stignu do granice apsurda. Biblioteka iz koje je gradonačelnik proterao pisce nosi ime po Jovanu Popoviću, piscu, komunisti i partizanu. U svoje vreme Popović se protiv ovakvih kao što su gradonačelnik i njegove partijske gazde borio i perom i puškom. A danas se duhovni naslednici ondašnjih kvislinga bahate i kaljaju časno ime borca protiv fašizma.

Naopako stanje je moguće promeniti, ako se ponovo nadahnemo antifašističkim idejama za koje su se borili Jovan Popović i njegovi drugovi. Protivnik je isti, možda bi trebalo obratiti pažnju na iskustva onih koji su ga jednom već pobedili. Kao što reče čovek po kojem se zove biblioteka u Kikindi: “Čarobna revolucija nadahnuće svet novim duhom, / trag svih strahota biće uspomene, / opomene, / kroz jauk i krik već se jasno čuju / buduće pesme zanesene”.

Al Jazeera Balkans