Piše: Tomislav Marković
Udruženje jezikoslovaca “Srbija se brani u jeziku” odlučilo je da napravi rečnik najskupljih srpskih reči i izraza, i tako sačuva poneko zrno duhovne supstance koja nas već vekovima drži na okupu. U okviru rečnika predstavljen je i mali deo narodnih verovanja, predanja, običaja i pojmova karakterističnih za novu srpsku mitološku primisao. Podmuklim delovanjem tajnih agenata klete realnosti, koji su se neznano kako uvukli u naše fantazmagorične redove, u ovaj rečnik su se probili i neki pojmovi koji objektivno postoje. Neprijatelj nikad ne spava, a mi i dalje sanjamo Veliku Srbiju.
Java
Najcrnja noćna mora svih Srba u jednoj ili u više država. Srbi odvajkada, a možda i od ranije, obitavaju u čardaku ni na nebu ni na zemlji, među javom i med snom, gde se osećaju kao svoji na svome. Kad se kakvim nesrećnim slučajem prenu iz ovog polutanskog stanja, iz mesta ih hvata nacionalni san kojim promiču aveti i prikaze poput Velike Srbije, naroda najstarijeg, vekovnih neprijatelja koji nam rade o glavi i glavici kupusa, nacionalne ugroženosti & oboženosti i sve u tom stilu. Najumnije srpske glave (tzv. umnjaci) već vekovima se bave isključivo dokazivanjem da java ne postoji, dok status postojećeg dodeljuju fantazmima, simulacijama i simulakrumima, obmani naše maje, nacionalnim mitovima i vestima iz poslušničke dnevne štampe. Zato Srbi često udaraju glavom u zid, pa ih onda umne glave leče sistematskim zaboravom i farmakoterapijom amnezol-retardom.
Kosovo
Najskuplja srpska reč, kako je to jednom za svagda definisao nacionalni bard i vodeći copywriter srpskog nacionalizma Matija Bećković. Nastavljači Bećkove besmrtne, predsmrtne & posmrtne misli, eksperti za ekonomske odnose sa inostranstvom (sa Nebeskom Srbijom poglavito), precizno su izračunali: najskuplja srpska reč se dobija kada 15 % srpske duše oročiš na čitavu večnost, uz efektivnu kamatu od 1389 %. Kosovo je deponovano iza sedam Jorgovankinih brava u sefu NBS (Nebeske banke Srbije), pošto ova zelenaška udruga nudi najpovoljnije uslove za štediše sa pravoslavnim genetskim kodom moravsko-vardarskog sliva. Avaj, unutrašnji neprijatelj ne miruje! Glasovi razuma sve češće probijaju zvučni zid vere, sagrađen u gluvo doba, na ničijoj zemlji. Pripadnici jeretičke ekonomske škole, zadojeni ideologijom izdaje koja ne potiče iz naše krvi, niti iz našeg tla, već iz bezbožne Evrope, sve su glasniji u svojim šizmatičkim tumačenjima srpske zavetne misli. Oni tvrde da Kosovo nije najskuplja srpska reč, nego najskuplja investicija srpskog bića, i to promašena. Srpsko nacionalno biće je kultinacionalna kompanija koja već vekovima posluje sa gubicima koje nadoknađuje tako što isisava sve moralne, finansijske i životne resurse iz svojih potomaka. Privredni sistem srpskog bića je ustrojen tako da porađa isključivo neefikasna preduzeća i ohrabruje njihovo neracionalno poslovanje. Prema njihovoj besramnoj jeresi, sveta „kosovska rana“, odnosno „krvava rupa koja će nam ostati na grudima umesto srca ako izgubimo Kosovo“, nije ništa drugo do rupa u budžetu srpskog bića. Ta rupa se popunjava sivom emisijom mitoloških priča, uzimanjem budućnosti na kredit i vekovima bez pokrića. Ta rupa usisava sve što joj se nađe na putu: od nemila do nedraga, od igle do lokomotive, odavde do večnosti. Pod uticajem demonske prelesti zdravog razuma, jeretici drže da je došlo vreme da najskuplja srpska reč ode pod stečaj.
Nacionalno jedinstvo
Lokalni sinonim za jednoumlje koje prelazi u bezumlje jednačenjem po zvučnosti. To je ono kad svi misle kao jedan, a on zebe od mnogo mišljenja. Nacionalno jedinstvo je najveća vrlina homo serbicusa kome je na srcu dobrobit napaćene otadžbine, u glavi sećanje na zlopamćenje, u očima pogled u budućnost, a u džepu pokradene pare građana Srbije.
Pluskvamperfekat
Davno prošlo vreme koje u Srbiji traje kao gladna godina. Kod nas prošlost nema nameru da prođe, jer dobro zna da bez prošlosti nema budućnosti. Ova pojava je toliko uzela maha da nacionalno osvešćeni glagoli odbijaju da poprime formu prezenta i futura u pustoj nadi da će jednog dana dostići okamenjeni ideal nepromenljivih reči. Baveći se konjugacijom na primeru Šarca i Jabučila, profesor navodne književnosti Mumulj Kukuljević utvrdio je da se kolokvijalna izreka “Vreme radi za nas” odnosi upravo na pluskvamperfekat bez portfelja.
Puškomet
Omiljeni srpski vidik. Sve što vredi da bude viđeno nalazi se na puškomet. Sve što uđe u puškomet – dobro je došlo, bolje nas našlo. Granice našeg sveta su dokle puška može da dobaci, što demantuje zlobne glasine da Srbi ne znaju gde su im granice. Ljubav ne zna za granice, a ne Srbi. Mitovi i legende kažu da s onu stranu puškometa počinje ono-puško-strano, nepoznata oblast ispunjena mučnim egzistencijalnim pitanjima, nedoumicama i tuđicama kao što su etika, estetika, kontemplacija, refleksija i tako to. A šta naš čovek ima da traži u tuđini među tuđicama, daleko od rodnog puškometa?!
Srbometar
Sprava kojom se meri koliko je ko veliki Srbin. Gradirana je na nekoliko veličina: veliki, veći, veliki u pizdu materinu, srpska majka, veliki vođa i otac nacije. Sprava je načinjena od legure inata i baš-čelika, sa blagim primesama antimaterije. Radi na struju, i to mahom na podzemnu. Srbometar je patentirao Prasrbin nepoznatog imena čim je aterirao na planetu Zemlju, na koju je doputovao iz neznanih zakutaka Vaseljene jašući na Halejevoj kometi kao na doratu ili Đogu.
Svet
Širok pojam, ali kada navuče steznik pomalo podseća na zemljinu kuglu. Procvat doživeo tek nakon Velikog Praska, ali od tog doba na jedno uvo slabije čuje. Odvajkada predstavlja predmet kontemplacije filozofski nastrojenih umova, kao i glavnu smetnju njihovim naporima da usaglase svoje svetonazore. Tek su velikani srpske filozofske misli prevazišli te razmirice tako što svi do jednog svet definišu kao „ono što je protiv nas, ono što nas ugrožava“. Nažalost, njihove filozofske teorije poznate su nam samo preko njihovih tumača i komentatora, jer se srpski filozofski um, budući nemušt, izražava prevashodno jezikom trava, zverinja i žarkog ilinštaka. Evo šta je Aristid Teofanović zabeležio baveći se likom i delom Pradžneša Avetovića: „Svijet je onaj prvi Pradžnešov protivnik kojem se ne prašta to što je napustio ljudsko zadrugarstvo, razvio Avetovićima neodgovarajuće oblike života i organizovanja, osujetio ih i unazadio svojim prebrzim razvojem. Mržnja na svijet sačuvana je sveža, zahvaljujući zagrižljivosti čiji je stručni naziv ideologija“. Složenost je možda i glavni razlog našeg sukoba sa svetom, o čemu rečito svedoči poslovica: „Samo složenost Srbina spasava“. A kome je od nas do spasa?!
Tamni vilajet
Prapostojbina svih Srba odakle su se doselili na planetu Zemlju još u nepojamno davna vremena (najverovatnije pre potopa i protopopa). Prva seoba Srbalja, nažalost, nije zabeležena u pisanim dokumentima tadašnjih letopisaca jer u to vreme ne beše ni letopisaca, ni pisma, a ni vremena. Samo Bog, Tamni Vilajet i Srbi! Ipak, znameniti istoričar astralne Srbije Blejadin Čabarkapa, kad mu se jednom prilikom duša odvojila od tela i, poput Perhanovog escajga, levitirala međ’ duhovnim cirusima i kumulusima u nekim još neispitanim visinama srpskog bića i žića, otkrio je da se u Tamnom Vilajetu začela zavera protiv Srba, te da je to razlog prve seobe naših predaka.
Ugroženost
Stanje imanentno srpskom narodu od njegovog nastanka koji datira negde između Memorandum-duma SANU (1986. godine) i velikog mitinga na Ušću propasti u apokalipsu (1989. godine). U tom periodu srpska zajednica formirana je sabijanjem ovaca u nacionalni tor koje su u horu zablejale kao jedna “Uskliknimo s ljubavlju svetitelju Slobi”. Od tog doba zlog Srbi se osećaju kao svoji na svom samo kad im se ugroženost uvuče duboko u ostatke izrešetane duše. Da nije bilo ugroženosti, sva etnička čišćenja, genocidi, silovanja, pokolji, raseljavanja – bili bi samo obični zločini, a ne blago prekoračenje upotrebe sile u nužnoj samoodbrani od golorukog neprijatelja koji nas istovremeno utemeljuje i ugrožava samim svojim postojanjem. Pripadnike srpskih snaga osećaj ugroženosti obuzimao je najčešće kad se sretnu sa civilima, starcima, ženama, decom, zarobljenicima i sličnim terorističkim kategorijama stanovništva opasnim po vascelo srpstvo, pa su bili prinuđeni da smrtonosnu pretnju saseku u korenu. Akademici, pisci, pesnici i ostale umne glave neguju i uzgajaju osećaj ugroženosti u svojim mentalnim laboratorijama, u hermetički zatvorenim lobanjama, odakle svoju smrtonosnu robu liferuju u svet putem knjiga, masovnih medija i još masovnijih grobnica. Veze između osećanja ugroženosti i realnosti su obično sasvim labave ili potpuno nepostojeće, što stvara idealan međuprostor za razvoj ovog mitološkog čudovišta sa sedamdeset sedam glava.
Znati za jadac
Izraz koji se odnosi na intelektualce. Za jadac se prvi put saznalo kada je sedmogodišnji Dobrica Bećković-Štula, budući radoznalo dete, rastavio na batake i karabatake živu koku nosilju da bi video čega ima unutra. Batine koje je tom prilikom popio od oca (svog, a ne nacije) ubedile su ga snagom bolnih argumenata da više nikada ne rastavlja, raščlanjuje ili analizira objekte iz tzv. realnosti. Za jadac znaju samo najumniji Srbi koje prost narod obično zove akademicima. Oni već godinama pokušavaju da svoja prozrenja o jadcu predoče svetskoj javnosti i tako obogate riznicu ezoteričnih znanja koja su rezervisana samo za posvećene. Nažalost, njihovi pokušaji nisu urodili plodom, što pokazuje da i izvan Srbije ima ljudi koji znaju za jadac.