Piše: Tomislav Marković
Naprednjački funkcioneri već godinama najavljuju vraćanje obaveznog služenja vojnog roka. O tome su u mnogim prilikama govorili brojni viđeni naprednjaci na čelu sa vrhovnim naprednjakom, predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem. Na primer, predsednik je pre dve godine, u maju 2022, najavio da će država ponovo mladiće strpati u kasarne na tri meseca, te dao logično objašnjenje ove mere.
Po Vučiću, služenje vojske je izvanredna stvar za svakog mladog čoveka, jer se “ time stiče odgovornost, obaveznost, da time pre svega muškarci dobijaju na zrelosti da nauče i šta je država i šta je vojska, šta je rodoljublje, drugačiji odnos je i prema poslu, od nameštanja kreveta do toga kako da odgovorite na precizan način obavezama”.
Vučić vraća vojni rok
Od silnih najava, govorkanja i planova za neodređenu, maglovitu budućnost konačno smo stigli do stvarnog vraćanja obaveznog služenja vojnog roka. Na ceremoniji promovisanja najmlađih oficira Vojske Srbije Vučić je obznanio da je vraćanje služenja vojske gotova stvar.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je da je “potpisao saglasnost za obavljanje redovnog vojnog roka u trajanju od 75 dana”, te šeretski izrazio nadu “da će Vlada Srbije da usvoji tu odluku”. Kao da Srbija ima pravu Vladu, kao da ministri o nečemu samostalno odlučuju, kao da upravo Vučić nije taj koji se jedini pita za sve i još ponešto.
Niži naprednjački kadrovi zdušno su podržali Vučićevu najavu, bez obzira što nije baš najjasnije kakvu to saglasnost predsednik potpisuje, ima li za to ustavna ovlašćenja i da li je to uopšte u skladu sa zakonskom procedurom. No dobro, to su sitnice, zakon je kod nas ionako mrtvo slovo na papiru, a predsednik Ustav krši svakog dana, tako da je postavljanje pitanja legitimnosti i legalnosti nekog njegovog postupka odavno postalo komično.
Posle nekoliko dana raznoraznih najava, konačno su vlastodršci i vojni vrh usaglasili stavove, pa je doneta odluka da redovno služenje vojnog roka počne u septembru sledeće godine. Septembarsku klasu sačinjavaće mladići rođeni 2006. godine, studenti naravno mogu da odlože odlazak u vojsku, uvažavaće se i prigovor savesti, mada izgleda da će i vojnici koji bi da služe bez oružja morati da se na dva i po meseca presele u kasarne. Uglavnom, sve liči na model koji je bio na snazi do 2011. godine, kad je suspendovan obavezni vojni rok, te započeta profesionalizacija vojske koja očigledno nije uspela, samo je period koji regruti treba da provedu na obuci znatno kraći.
Opšta militarizacija društva
U javnosti je odmah započela rasprava o novom Vučićevom hiru. Opozicija je, predvidljivo, kritikovala vraćanje vojnog roka, pripadnici vlasti su, očekivano, podržavali velikog vođu. Jedini izuzetak je Savez vojvođanskih Mađara, koalicioni partner Srpske napredne stranke, koji se izjasnio protiv služenja vojske. S druge strane, ima jako mnogo pozitivnih reakcija građana, mnogi su uvereni da je povratak obaveznog vojnog roka dobra stvar za mladiće, da svi treba da nauče da rukuju oružjem i brane zemlju od nekakvih neprijatelja, a vratio se i stari, žilavi argument da će vojska od regruta da napravi čoveka.
Na društvenim mrežama, u komentarima na silnim portalima i na drugim online okupljalištima može se pročitati upravo ono što je pre dve godine govorio Vučić, da će oficiri naučiti mlade ljude odgovornosti, poštovanju obaveza, rodoljublju, da će mladići u vojsci sazreti, da će ih život u kasarni promeniti na bolje, da je vojska neophodna kako bi dovela u red razmaženu omladinu, a pominje se i čuveno nameštanje kreveta. Tja, ako porodica, škola, vršnjaci, okolina, društvo nisu ničemu naučili mladića za 19 godina, uz njegovu svesrdnu pomoć, teško da će to uraditi neki starešina za dva i po meseca.
Uglavnom, nema vidljivijeg i masovnijeg otpora naprednjačkoj ideji. Ništa čudno, s obzirom da radikalna militarizacija srpskog društva traje nesmanjenom žestinom više od tri decenije. Sve je i počelo tamo negde oko Osme sednice, pre 37 godina, kad je ponovo u modu ušla pesma “Ko to kaže, ko to laže – Srbija je mala? Nije mala, nije mala, triput ratovala”. Militaristička tradicija bila je snažna i pre takozvanog buđenja naroda, traje nepretrgnuto još od XIX veka, nije se prekinula ni u socijalizmu. Ako je nešto samorazumljivo i društveno prihvaćeno, to je kult ratne istorije, ratničke tradicije, solunca, borca, čoveka s puškom u ruci. Militarizam je ovde uvek bio na ceni, a pacifizam na zlom glasu.
Povjerenje u vojsku
Pre četiri godine, Beogradski centar za bezbednosnu politiku sproveo je istraživanje koje je pokazalo da skoro tri četvrtine građana Srbije podržava ponovno uvođenje obaveznog vojnog roka. Među razlozima koje su ljubitelji kasarne naveli prednjačila su dva: da bi se mladi naučili redu i disciplini (63 odsto) i zato što je to u skladu s tradicijom (20 odsto). Pre dve godine, Krovna organizacija mladih Srbije napravila je Alternativni izveštaj o položaju i potrebama mladih koji je pokazao da je 44 odsto mladih ljudi za uvođenje vojnog roka. Doduše, mladi su i do sada mogli da služe vojsku, jer postoji opcija dobrovoljnog služenja vojnog roka, ali nju gotovo niko nije koristio. Lepote života u kasarni i marširanja u stroju omladinci su hvalili samo rečima, ali nisu baš trčali da i delima iskažu svoje oduševljenje.
Samo nekoliko dana nakon Vučićeve obznane, dogodila se saobraćajna nesreća kod Kraljeva u kojoj se oklopno vojno vozilo sudarilo sa putničkim automobilom i pobilo celu porodicu. Nastradalo je troje maloletne dece, njihov otac i komšinica, preživela je samo majka. Posle ove tragedije, javnost se podsetila sličnih pogibija povezanih s vojskom, od pada helikoptera u Surčinu kad je poginulo sedmoro ljudi – četvoročlana posada, lekar i anestetičar, kao i beba stara tek pet dana, preko pogibija vojnih lica na vojnim vežbama, pa sve do ubistva gardista Dražena Milovanovića i Dragana Jakovljevića u kasarni “Topčider” 2004. godine. Potonje ubistvo ni do dana današnjeg nije razrešeno, a čitav slučaj praćen je nizom opstrukcija, lažnih optužbi na račun postradalih, te pokušajem zataškavanja.
Nakon podsećanja na ove neslavne primere, neki delovi javnosti su se s pravom zapitali da li je ova i ovakva vojska najbezbednije mesto za mladiće, možda takvoj instituciji ne treba prepuštati sopstvenu decu. Jeste da vojska uživa masovno poverenje, ali to poverenje je apstraktno, odnosi se na neku imaginarnu ustanovu, dok ova konkretna, realno postojeća vojska ne uliva previše poverenja. Mentalni povratak u prošlost, nažalost, nije otišao dovoljno daleko, što je sasvim razumljivo. U zemlji Srbiji podsećanje na stvarne događaje iz nedavne prošlosti, pogotovo na one iz devedesetih godina prošlog veka, nije baš preporučljivo, taj period obavijen je izmaglicom, na snazi je omerta, zavera ćutanja.
Pogled u zločinačku prošlost
Kad bi srpsko društvo imalo snage da pogleda u taj mutan bezdan nedavne prošlosti, možda bi imalo drugačiji pogled na mnoge stvari, uključujući i famoznu vojsku. Uverenje da će vojska od mladića napraviti čoveka sumanuto je samo po sebi, ali je još sumanutije ako za trenutak prestanemo da se pravimo blesavi, pa se podsetimo koja je to vojska u pitanju. Radi se o vojsci koja je počinila najstrašnije zločine na tlu Evrope posle Drugog svetskog rata. To je ista ona vojska čiji je vrh završio u Hagu, osuđen na dugogodišnje robije zbog ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti.
To je vojska koju su vodili ratni zločinci Nebojša Pavković, Dragoljub Ojdanić i Vladimir Lazarević, vojska koja je proterala preko 800.000 Albanaca sa Kosova, vojska koja je ubijala civile, trpala ih u hladnjače i prevozila u masovne grobnice. Oficiri koji će drilovati regrute stasali su pod rukovođenjem ratnih zločinaca i masovnih ubica. Nekima su zločinci i predavali, pre nekoliko godina Lazarević je držao predavanja na Vojnoj akademiji, u sklopu politike normalizacije zločina koju sprovodi naprednjačka vlast. Idoli te vojske su Ratko Mladić, Radovan Karadžić i ostali zlikovci, bili i ostali.
Ništa se tu nije promenilo, evo pre neki dan je u Domu vojske u Beogradu održana promocija biografije osuđenog generala Nebojše Pavkovića „Neraskidiva karika“, iz pera Miodraga Jevtića. Ta knjiga je predstavljena i u Domu vojske u Nišu, Domu kulture Aleksinac, na Novosadskom sajmu knjiga, u sali MZ „Lipov lad“ na opštini Zvezdara, kao i u hotelu Moskva u Beogradu. Izveštaj sa promocije objavljen je na sajtu Vlade Srbije, normalno, jer je na promociji učestvovao potpredsednik Vlade Aleksandar Vulin koji je govorio da general Pavković nepravedno provodi svoj život u tamnici, te da „presuda generalu Pavkoviću i njegova robija u Haškom tribunalu nije nikakva pravda ni presuda već osveta zapadnog sveta, NATO pakta, za herojski otpor“.
Nezgodna pitanja
Na kraju, i Ratko Mladić je bio general te vojske, njenog republičkosrpskog ogranka koji je finansiran iz Srbije, te snabdevan opremom, municijom i oružjem. Građani Srbije finansirali su ratne zločine po Bosni i Hercegovini, uključujući i genocid u Srebrenici, a plaćali su čak i penzije umirovljenim oficirima, zaslužnim za desetine hiljada smrti nevinih ljudskih bića. I čemu ta i takva vojska može da nauči mlade ljude? Kakvog će to čoveka napraviti institucija okrvavljenih ruku do lakata?
Čemu će da uče regrute? Kako da streljaju civile, prevoze leševe hladnjačama, sakrivaju tragove zločina, prave masovne grobnice? Kako da etnički očiste teritorija? Kako da žene, decu i starce proteruju iz kuća i stanova? Kako da opsedaju gradovi i sravnjuju ih sa zemljom? Kako snajperom da pogode dete? To su veštine u kojima je ova naša toliko poštovana vojska postizala najbolje učinke, po tome je poznata širom sveta, svuda osim u matičnoj državi.
Da, vojska će od regruta napraviti čoveka, ali kakvog? Čoveka koji ume da napravi masovnu grobnicu, pa da tela ubijenih premešta u sekundarne i tercijarne grobnice? Čoveka koji zameće tragove sopstvenih zločina? Vojnika koji ne poštuje zakone i Ženevsku konvenciju, već poslušno izvrašava sva naređenja, uključujući i ona o izvršenju zločina nad civilima? Takva nezgodna pitanja većini ne padaju na pamet, većina živi u maglama i lažima o časnoj vojsci koja je samo “branila svoj narod”.
Jedino nevladine organizacije na čelu sa Ženama u crnom podsećaju na to da Srbija „ima iskustvo vođenja agresorskih ratova – onih koje je izazivala, povela i vodila van teritorije Srbije (Slovenija, Hrvatska, BiH, Kosovo)“, kao i „dugu istoriju kažnjavanja svih onih koji su istu odbijali da učestvuju u osvajačkim ratovima kako iz razloga savesti tako i moralnih i političkih, kao i kulturnih uverenja“. Možda njihovi glasovi razuma i savesti konačno dopru i do većine koja se odala dirigovanom zaboravu. Uvek postoji mogućnost da se srpsko društvo dozove pameti, mada – što bi rekao otac nacije i militarističke naracije – strepnja mi je dublja od nade.