Piše: Dejan Ilić
U pravu je Šapić: spomenik Draži nasred Terazija, nego šta. Baš tamo gde su fašisti vešali ljude za vreme okupacije. Pa pošto Draža dobije spomenik, neka se spremi Mladić. Da deca prestanu da ga žvrljaju po zgradama, nego lepo spomenik i večna policijska ili vojna straža oko njega (možda baš ovi novi regruti što će dogodine da krenu na obavezni vojni rok), da ne bude novih jaja po njemu. Kao onomad što se čuvao spomenik Tuđmanu u Splitu, da isto tako ne bude zasut jajima. Pogotovo sad kad su u Beogradu i širom Srbije jaja krenula da se prodaju za džabe, kako reče jedan ministar.
Ostavimo komšijama njihove brige, pustimo i ovdašnjeg ministra i njegova jaja, vratimo se Šapiću. Ništa ne bi bolje oslikalo prirodu tekuće vlasti nego spomenik Draži. I ništa ne bi bolje istaklo kontinuitet između te vlasti i ponašanja četnika pod Dražinom komandom u 2. svetskom ratu nego spomenik Mladiću. Jeste, tako bi se konačno pokazalo da Srbija pod novoradikalima u krvoproliću vidi vrhunsku vrednost. Zato je Šapić u pravu. Da se više ne igramo i ne pretvaramo, nego – istinom u čelo žitelja Srbije. Pitali ste se gde i u čemu živite, evo – sad znate.
Grdno greše Milivoj Bešlin, Srđan Milošević, Milan Radanović… Oni nabrajaju četničke zločine sve misleći da ovi što predlažu spomenike to ne znaju, a kad jednom čuju istinu, ustuknuće, razmisliće, pa će na kraju i odustati od svojih spomeničkih zamisli. Ne shvataju Bešlin, Milošević, Radanović… da je stvar baš u zločinima. Zbog njih se traži spomenik Draži; zato se Mladić žvrlja po zidovima širom Beograda. Otkud im uopšte ideja da ovi ne znaju istinu? Pa oni traže sve to što traže baš zato što znaju tu istinu i što im se – iz krajnje izopačenih razloga – ta zločinačka istina dopada.
Samo što je i Šapić pola čoveka. Umesto da kaže da se ne stidi Draže, njegovih četnika i njihovih zločina i doda da, eto, kad bi to samo moglo, on bi im se i sam pridružio u nedelima, jer je na njih ponosan, muti i izmišlja. Te, ponosan je na antifašizam, te treba staviti tačku na srpske podele, te nije mala stvar to što su Srbi imali čitava dva antifašistička pokreta, te Draža je bio veliki junak u 1. svetskom ratu, te odlikovali su ga i Sjedinjene Države i Francuska za angažman u 2. svetskom ratu… I sve pokvari. Mučan je taj dvostruki srpski – kao da Šapić istovremeno govori i ćirilicom i latinicom.
Možda slika nije najsrećnija, al’ čitalac je, verovatno, razumeo – Šapić misli i dela na ćirilici, a pravda se na latinici. Jer, nije istina da je Srbija imala dva antifašistička pokreta: imala je samo jedan; drugi se za kratko vreme od početka rata pokazao kao kolaboracionistički. Da je zaista ponosan na domaći antifašizam, Šapić bi se onda u skladu s tim i ponašao i poštovao činjenice i o srpskom antifašizmu i o srpskim kolaborantima. Ali, on te činjenice ne poštuje jer mu antifašizam sam po sebi nije ni blizak ni drag. Niti o kolaborantima misli – kao što oni to zaslužuju – sve najgore.
Latinica u njegovom pravdanju vrhunac dostiže u pozivanju na odlikovanja stigla iz Sjedinjenih Država i Francuske. Od kad je to na srpskoj ćirilici bitno šta misle i rade i koga odlikuju Sjedinjene Države i Francuska? Jer, da je bitno, onda bi se poštovalo i ono što Sjedinjene Države i Francuska imaju da kažu o ratovima iz devedesetih, te o direktnom Dražinom vojnom potomku Mladiću, koji je za njih samo i jedino osuđeni ratni zločinac, kao uostalom što je to bio za Srbiju (i Jugoslaviju) i sam Draža. Na latinici, pak, za Šapića Francuska i Amerika postaju moralni uzori, kada treba veličati Dražu.
A da zaista gleda u Francusku kao u primer moralnosti (što zaista zvuči budalasto, al’ neka mu bude), onda bi znao da herojstvo iz 1. svetskog rata nije nikakva garancija za principijelno držanje u 2. svetskom ratu. Notorni je primer francuski heroj iz prvog svetskog rata maršal Pétain koji je u 2. svetskom ratu postao oličenje kolaboracije i moralnog posrnuća. Kao i Draži u Jugoslaviji, Pétainu je posle rata suđeno u Francuskoj i osuđen je na smrt, ali ga je De Gaulle spasao smrti i poslao na doživotnu robiju.
Da sad čitalac ne stekne pogrešnu sliku, pa da Jugoslavija ispadne osvetoljubiva, a Francuska milosrdna, neka baci pogled na knjigu Srđana Miloševića „Istorija pred sudom“, gde u uvodu autor poredi odnos prema kolaborantima u ove dve zemlje i pokazuje da je Francuska bila znatno osvetoljubivija i manje privržena pravu i zakonu u razračunavanju s kolaboracionistima od posleratne Jugoslavije.
Šapić predlog o spomeniku Draži iznosi tačno na početku nove školske godine, kada u učionice prvi put ulazi i nacionalna čitanka. Potpuno je nejasno kome je i za šta bio potreban taj udžbenik, kada je sve ono što u njemu stoji već bilo u kurikulumima za predmete iz grupe takozvanih nacionalnih predmeta. Kako god, ministarka obrazovanja, u istom dahu kada izgovara da nema para za nastavnike, kaže i da ti isti nastavnici pomoću novog/starog udžbenika treba da jačaju nacionalni identitet, e kako bi s jakim nacionalnim identitetom deca više volela članove drugih nacija.
Laže ministarka, kao što laže i Šapić kada kaže da bi spomenik Draži trebalo da okonča takozvane srpske podele. Eh, od svih domaćih istorijskih ličnosti, Šapić našao baš Dražu da upregne u promociju pomirenja i tolerancije. Kao da nije znao Dražin i uopšte četnički (pogubni) odnos prema – recimo to tako – neistomišljenicima iz vlastitog naroda. A znao je, kao što je i ministarka prosvete već tri decenije važan šraf u mašini mržnje prema drugima koju je u pogon pustila upravo njena stranka. I zato, zbog njih, neka bude spomenik Draži na Terazijama. Ako Šapić i ministri lažu – spomenik ne laže.