Piše: Nenad Radičević
Seća li se još ko dvogodišnjeg Alana Kurdija? Da li je iz sećanja potpuno izbledela ta fotografija beživotnog tela sirijskog mališana, koje je pre tačno devet godina ležalo na turskoj obali Sredozemlja? I da li bi tadašnji simbol izbegličke drame danas uopšte uspeo da dođe na naslovne strane svetskih portala i štampe, kao i u udarne vesti svetskih TV mreža?
Odgovori se čine očiglednim kada se čuje koliko su političarima puna usta priča o migrantima, ali bez ikakvog osvrtanja na humanitarna pitanja. Izbeglice i tražioci azila su u političkim raspravama proteklih godina postali „ilegalni imigranti“. I to je deo retorike ne samo Viktora Orbana ili krajnjih desničara u Nemačkoj, Austriji ili Francuskoj, već i umerenih konzervativaca, liberala pa čak i socijaldmeokrata širom Evropske unije što je bilo nezamislivo pre 10 godina.
Žica, koju je mađarski premijer podigao pre devet godina na granici ka Srbiji, danas je evropski mainstream, baš kao i njegova politika prema migracijama. Štaviše, desničari širom EU uspevaju na temi migracija i azila, ne samo da okupe pod svoje političke skute sve nezadovoljnike radom mainstream stranaka, već i da vođe mainstream stranaka nateraju da sve više koketiraju sa tvrdim desničarsko populističkim stavovima prema migrantskim pitanjima.
I to desničarenje vodećih stranaka centra se vidi u nizu udarnih vesti već mesecima: Nemačka razmatra da deportuje migrante koji na društvenim mrežama lajkuju i pozitivno komentarišu terorizam. Danska zahteva da se tražioci azila preventivno deportuju u „partnerske zemlje van EU“. Berlin deportuje osuđene Avganistance u Avganistan pod vlašću talibana. Novi francuski premijer prvo obećava oštriju migracionu politiku. Danska uvodi zabranu isticanje stranih zastava. Nemačka uvodi kontrole na svim granicama…
I dok političari borbu za glasove zasnivaju dominantno na raspirivanju straha od migranata, istraživanja Eurobarometra ukazuju da birači širom EU ne vide migracije kao glavni problem koji ih tiši. Pitanje migracije i azila je tek na sedmom mestu, dok je na prvom mestu borba protiv siromaštva. Sledi pitanje javnog zdravlja, potom ekonomija i novi poslovi, pa odbrana i bezbednost, klimatske promene i pitanje budućnosti Evrope.
Međutim, evropske političke elite uspešno prikrivaju ekonomske i socijalne probleme građana iza priča o ilegalnim imigrantima.
Francuske ‘granice kao sita’
Okretanje ka desničarskoj politici evidentno je i u Parizu gde je francuski predsednik Emmanuel Macron odlučio da za premijera postavi konzervativca, iako je na izborima najviše poslaničkih mesta osvojio levičarski Novi narodni front (NFP). Bivši evropski komesar i glavni pregovarač za Brexit, Michel Barnier, imenovan je za novog premijera, iako su stranka čiji je član, Republikanci, osvojili tek 5,4 odsto glasova. On će voditi manjinsku vladu desnog centra, koja će moći da preživi samo zahvaljujući manje ili više kontruktivnom suzdržavanju parlamentarne grupe Nacionalnog fronta Marine le Pen.
Svojim istupima u kojima je je kritikovala ostale kandidate za premijera, Marine le Pen je suštinski dala zeleno svetlo za imenovanje Barniera, ali ga ujedno drži u šaci jer će svaki iole značajan zakon ali i opstanak vlade suštinski zavisiti od njene volje.
I dok levica ističe da je Macron ovim potezom odbacio volju naroda izrađenu na izborima te da je dozvolio da Marine Le Pen određuje agendu nove vlade, novoimenovani premijer nastoji da uveri javnost da on politički „nema crvenih linija“ te da će njegova vlada imati „otvorena vrata za sve one koji žele“ da je podrže.
A da ipak ima podilaženja antimigrantskoj politici Marine le Pen svedoči to da Barnier u prvim istupima nije isticao najveće probleme Francuske, kao što je pritisak Evropske komisije ali i međunarodnih finansijskih tržišta da smanji deficit. Umesto o tome, on je najavio zaoštravanje politike suzbijanja imigracija, rekavši da „i dalje postoji osećaj da su naše granice sita i da prilivi migranata nisu kontrolisani“. Mediji su saznali da planira da formira i posebno ministarstvo zaduženo za migracije baš kao njegov stranački kolega Nicholas Sarkozy kada je 2007. izabran za predsednika Francuske, između ostalog, i time što je govoreći o migracionoj politici obećavao da će „očistiti zemlju (čistačem na visoki pritisak) Kaercherom“.
Dok Bariner tvrdi da „nema toliko zajedničkog sa ideologijom Nacionalnog fronta, ali je poštuje“, opozicioni levičari i socijaldemokrate ukazuju da sada „krajnja desnica čini nekog kraljem ili kraljicom“ te da je ovim potezom Macron „pokrao izbore“.
Predizborni preokret
Talas koketiranja sa desničarskom politikom prema migrantima zapljusnuo je i vladu kancelara Olafa Scholza, čije su tri vladajuće stranke – socijaldemokrate, Zeleni i liberali – doživele pre 15 dana izborni debakl na pokrajinskim izborima u Saksonijii i Tiringiji. I pre izlaska na birališta u tim istočnonemačkim pokrajinama, bilo je jasno da je desničarska Alternativa za Nemačku već nametnula politiku azila i borbu protiv ilegalnih migranata kao svojevrsne glavne teme tih izbora, uprkos što istok Nemačke ima neuporedivo manje tražilaca azila nego na zapadu zemlje.
Suočeni sa kritikama, ne samo AfD-a, već i na saveznom nivou opozicionog demohrišćanskog bloka (CDU-CSU) i novoformiranog Saveza Sahre Wagenknecht (BSW), tri vladajuće stranke su „zagrizle mamac“ i krenule da nasumično ispaljuju predloge kako zaoštriti nemačku politiku azila. Tu političku situaciju je dodatno raspalio teroristički napad u Solingenu na zapadu zemlje za koji je osumnjičeni sirijski tražilac azila.
Najpre je predloženo da se smanje kriterijumi za deportaciju, naročito za one koji su počinili teška krivična dela, pa čak i ako su maloletni. Osim toga, predloženo je da za deportaciju budu „kvalifikovani“ i svi oni koji počine antisemitska dela, kao i svi oni koji na društvenim mrežama lajkuju i pozitivno komentarišu “terorizam”. Ovaj predlog je naišao na kritike, budući da se u Nemačkoj u poslednje vreme i svako javno kritikovanja postupaka izrealske vlade u ratu u Gazi ili nazivanje stradanje Palestinaca u Gazi genocidom vrlo često tumači kao širenje antisemitizma ili čak kao podrška Hamasovim terorističkim napadima.
Predloženo je i da azilantima bude ukinut njihov status, ukoliko otputuju u svoju domovinu, a izuzetak bi bile samo izbeglice iz Ukrajine, kao i oni koji su otputovali radi „ispunjavanja moralnih obaveza“, kao što je prisustvo na sahrani bliskih članova porodice.
Da bi dan pred pokrajinske izbore, po prvi put od kada su radikalno islamistički talibani pre tri godine preuzeli vlast u Avganistanu, nemačke vlasti deportovale u tu zemlju 28 Avganistanaca. Iako nema dipomatske odnose sa talibanskim vlastima, niti potvrdu o sigurnosti deportovanih, zvanični Berlin je poslao 28 osoba, koje su inače krivično osuđivane u Nemačkoj i kojima nije odobren boravak.
Iako su Zeleni dotad najviše protivili ovim deportacijama, funkcionerka ove stranke i šefica nemačke diplomatije Annalena Baerbock naprasno je počela da izjavljuje da su deportacije u Siriju i Avganistan sada moguće u pojedinim slučajevima.
Međutim, ova promena kursa u poslednjem minutu nije mnogo pomogla ni Zelenima, niti socijaldemokratama i liberalima. Ovi potonji nisu ni uspeli da prebace izborni prag od pet odsto, Zeleni su to uspeli samo u Saksoniji, dok su socijaldemokrate u dve pokrajine osvojili tek 7,3 odnosno 6,1 odsto glasova.
Ponovo granične kontrole
Budući da 22. septembra slede pokrajinski izbori u Brandenburgu, gde je na vlasti premijer iz redova SPD-a, očigledno su ulozi podignuti. Ministarka unutrašnjih poslova Nancy Faeser, takođe iz redova SPD-a, naprasno je donela odluku da Nemačka na šest meseci uvede granične kontrole na svim granicama Nemačke, pravdajući sve to povećanim brojem tražilaca azila koji ilegalano dolaze u zemlju, kao i nedavnim napadom u Solingenu.
Ovaj potez je naišao na brojne primedbe susednih zemalja, od toga da ga je poljski premijer Donald Tusk nazvao pretnjom za ceo Šengenski sistem, do toga da zvanični Beč poručuje da neće prihvatati imigrante ako Nemačka sada želi da ih vraća sa nemačko-austrijske granice. Žustra reakcija Beča ne čudi, jer se za desetak dana održavaju austrijski parlamentarni izbori na kojima su migracije takođe vrlo važna tema u kampanji.
A da je sve zapravo politička igra ukazuje statistika nemačke Savezne službe za migrante i izbeglice, koja pokazuje da se broj novopridošlih tražilaca azila u prvoj polovini ove godine smanjio za 20 odsto u odnosu na isti period prošle godine.
S druge strane na nivou EU plus Švajcarska i Norveška, taj broj je na nivou sličnom kao prošle godine kada je u celoj godini podneto ukupno 1,14 miliona zahteva za azilom, što je najveći broj od rekordne 2016. godine. Ali, za zazliku od 2015. i 2016. godine, raspoređivanje tražilaza azila po zemljama je nešto uravnoteženije pa je prošle godine svaki treći, njih oko 350.000, došao u Nemačku. Iako taj broj zahteva je veći nego što je podneto u Francuskoj i Španiji zajedno, to je i dalje bar tri puta manje nego pre osam, odnosno devet godina kada je u Nemačku došao ogroman talas izbeglica.
Međutim, za razliku od prethodnih godina, sada čak i umerena stručna javnost govori da nemačka infrastruktura ne može da da prihvati tih oko pola miliona Sirijaca, Avganistanaca, Turaka, Rusa i Eritrejaca koji su tražili azil u Nemačkoj od 1. januara prošle godina do danas.
I zaista tržište stanova je preopterećeno, ogroman je pritisak na zdravstveni sistem i hroničan je manjak mesta u vrtićima i školama. Ali, ono što niko neće javno da kaže jeste činjenica da je to plod toga što je u Nemačku došlo više od milion i po Ukrajinaca u malo više od godinu dana. Drugim rečima, dolazak ukrajinskih izbeglica je doveo do pomenutih ekonomsko-finansijskih potresa, ali to svi prećutkuju.
Baš kao što se prećutkuje da Nemačka nedovoljno ulaže u održavanje svoje infrastrukture pa je čak 16.000 mostova i nadvožnjaka zrelo za saniranje. Pa kada se zbog zarđale konstrukcije sruši most u centru Drezdena, samo devet minuta nakon što je preko njega prešao tramvaj, to predstavlja ogromnu sramotu za zemlju koja važi za inženjersku supersilu.
Uprkos tome, ne prave se TV debate o stanju infrastrukture već o migrantima i bezbednosti, sugerišući da su migranti kriminalci. Međutim, statisika pokazuje da je u 1993. godini u Nemačkoj počinjeno 1.299 ubistava, dok ih je prošle godine bilo 214, uprkos tome što se u ovom periodu broj migranata udvostručio, to jest uvećao za nekoliko miliona.
Danska ‘promjena paradigme’
A da opsesija borbom protiv tražilaca azila je prisutna i tamo gde ih skoro pa i nema, najbolji primer je Danska. Nakon 2015. godine kada je Danska zabeležila najveći broj tražilaca azila, njih 21.316, socijaldemokratsko-liberalne vlasti su krenule iz sve snage da sprečavaju dolazak tražilaca azila tako da je već 2016. taj broj pao na 6.266, da bi 2020. godine taj broj pao na tek 1.515 tražilaca azila.
Prema podacima UNHCR-a, u 2023. godini Danska, koja broji šest miliona stanovnika, primila je tek 2.122 tražilaca azila, uglavnom iz Sirije, Avganistana i Eritreje, od kojih je oko 70 odsto i dobilo azil.
Danska po broju tražilaca azila u odnosu na broj stanovnika na začelju EU, uprkos tome što je među najbogatijim zemljama i uvek ima slobodnih kapaciteta za zbrinjavanje izbeglica. Poređenja radi, posmatrano u odnosu na broj stanovnika, kada u Dansku dođe jedan tražilac azila, u susednu Nemačku dođe 11 tražilaca azila.
Iako izbeglice čine tek jedan odsto stranaca koji su dobili boravak u Danskoj proteklih godina, Danska je uvela „promenu paradigme“ u politici azila, prema kojoj je svako dobijanje izbegličkog statusa privremeno. Od 2015. to važi za Sirijce a od 2019. godine za sve azilante. Drugim rečima, država uvek može da odluči da azilantu oduzme status izbegličku zaštitu, da proceni da je u njegovoj zemlji porekla dovoljno bezbedno i da ga tamo deportuje.
Tako je Danska odavno procenila da je u Damasku i okolini dovoljno bezbedno da se vrate izbeglice, što je mnogo sirijske izbeglice nateralo da beže u susedne zemlje EU, koje ih neće deportovati.
Uprkos zanemarivom broju tražilaca azila, vladajuće danske socijaldemokrate su odlučile da se Danska pridruži pojedinim zemaljama članicama EU, koje traže od Evropske komisije da pooštre politiku azila u EU tako što će se tražioci azila biti preusmeravani i držani u partnerskim zemljama van EU, ali i tako što će olakšati transfer migranata bez dokumenta kao i onih koji čekaju rešavanje svojih zahteva za dobijanje azila, iz EU u treće zemlje van EU, kao što je Ruanda.
Zabrana stranih zastava
Iako njegova zemlja bezmalo i ne prima tražioce azila, danski socijaldemokratski premijer Mette Frederiksen ne odustaje od koketiranje sa desničarskom retorikom pa je u maju na konferenciji o migracijama, održanoj u Kopenhagenu, prisutnima rekao da se „aktuelni imigracioni i azilantski sistem de facto raspao“, te da je broj dolazaka u Evropu „uporediv sa 2015. godinom“.
A da koketiranje mainstream stranaka sa desničarskim narativima se ne zaustavlja samo na azilantima svedoči i to da 1. januara sledeće godine u Danskoj stupiti na snagu zakon kojim će bezmalo u potpunosti zabraniti isticanje stranih zastava na svojoj teritoriji. Kako je rekao danski ministar pravde Peter Hummelgaard, danska državna zastava je „najvažniji nacionalni simbol“ pa se „zastave drugih zemalja ne mogu slobodno vijoriti“. Doduše, isticanje stranih zastava će biti dozvoljeno ambasadama, kao i sportskim događajima i protestima.
Zabrana se, pak, neće odnositi na zastave Norveške, Švedske, Finske, Islanda, Grenlanda, Farskih otoka, Nemačke, međunarodnih organizacija, kao i za posebne izuzetke kao što je, kako je najavljeno, u ovom trenutku to Ukrajina.
Paradoksa li, do zabrane stranih zastava se došlo jer je Vrhovni sud stao u zaštitu jednog danskog državljanina, koji je novčano kažnjen zbog toga što je u svojoj bašti istakao američku zastavu. Najviša sudska instanca je presudila da je kazna nezakonita jer je zasnovana na propisu iz ratne 1915. godine, koji se ranije nije primjenjivao u praksi.
Parlamentarna većina je, pak, donela novi zakon. Raspirivanje straha od stranaca se očigledno politički vrlo isplati.